Prvo što bi trebalo učiniti je da se organizuje zajednička sednica vlada Crne Gore i Srbije, na kojoj bi bio dogovoren neki plan rešavanja otvorenih problema. Kada je takva sednica organizovana sa vladom Republike Srpske, zašto ne bi moglo i sa Crnom GoromMislim da je, što se Beograda i Podgorice tiče, sada sve u fazi „opipavanja pulsa“. Crnoj Gori ne odgovara da ostane ovakvo stanje u odnosima između dve zemlje i zainteresovana je za neki pomak, kaže kopredsedavajući Igmanske inicijativeAleksandar Popov.
Predstavnici Igmanske inicijative nedavno su posetili Crnu Goru. Da li ste razgovarali i o konkretnim pitanjima koja se tiču srpsko-crnogorskih odnosa?
Premijer Igor Lukšić nam je, na primer, rekao da je Crna Gora rekonstruisala prugu Beograd – Bar na svojoj teritoriji, ali da Srbija to nije učinila na svojoj teritoriji. To je konkretan primer koji govori kako regulisanje odnosa utiče na različite segmente ekonomskog života. Utisak je da sa crnogorske strane postoji spremnost da se odnosi normalizuju, ali je pitanje kako će se nova vlast postaviti prema tome.
Đukanović je izrazio optimizam, istakavši da je dobro što Srbijanac dolazi na čelo države. Kako to komentarišete?
Đukanović tvrdi da su Crnogorci koji su bili na funkcijama u Srbiji bili faktor loših odnosa, ali mislim da to nije tačno. Boris Tadić je bio prvi koji je otputovao u Podgoricu, dok je Vojislav Koštunica, koji je Srbijanac, Crnu Goru zvao „kvazi državom“. Velimir Ilić, koji je takođe Srbijanac, je svojevremeno, kada je krenuo u Podgoricu na pregovore o nekim infrastrukturnim projektima, stigao samo do čuke na granici na kojoj je štrajkovao vladika Filaret. Solidarisao se sa njim i odustao od puta u Podgoricu.
Šta motiviše Đukanovića da šalje ovakve poruke Nikoliću?
Moram reći da to ne razumem u potpunosti. Đukanović zna ko je Nikolić, a zna i ko je Ivica Dačić. Dačić je, na primer, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova i potpredsednika vlade, učestvovao u pregovorima o dvojnom državljanstvu na kojima nije bilo pomaka. Ako tada nije išlo, ne znam zašto bi se sada stvari menjale na način na koji Đukanović želi.
Neki politički razlozi ipak postoje.
Naravno. Razgovarali smo i sa Filipom Vujanovićem i drugim čelnim ljudima u Crnoj Gori. Njihova logika je da ne treba u startu otežavati situaciju i da je bolje sačekati da se vidi kako će se Nikolić ponašati. Mislim da je reč o jednom pragmatičnom stavu prema promenama u Srbiji. Ali, takođe mislim da ovde poslovi u vezu sa formiranjem vlade još nisu završeni i da bi moglo da bude iznenađenja.
Šta bi, po Vama, trebalo da budu naredni koraci vlade u Beogradu, kada je reč o odnosima sa Podgoricom?
Prvo što bi trebalo učiniti je da se organizuje zajednička sednica vlada Crne Gore i Srbije, na kojoj bi bio dogovoren neki plan rešavanja otvorenih problema. Kada je takva sednica organizovana sa vladom Republike Srpske, zašto ne bi moglo i sa Crnom Gorom?
Od kojih konkretnih problema treba krenuti?
Spisak je prilično dugačak. Od pitanja koja se tuči granice, pa do dvojnog državljanstva, sukcesije i tako dalje.
Kako to da sve ovo vreme nije bilo moguće napraviti odlučniji prodor?
Može se reći da su do sada stvari tapkale u mestu a da smo se mi ponašali kao nadureno dete kada ga neko ostavi. Meni je čudno da dosadašnje vlasti nisu imale više sluha da krene u poboljšanje odnosa. Imali smo čak i kontra slučaj, kada se Srbija otvoreno mešala u popis u Crnoj Gori i kada smo vodili kampanju da se što više građana izjasne kao Srbi.
Problemi, inače, traju još od formiranja „dosovske vlasti“. Na žalost, tada Đukanovićeva DPS nije izašla na savezne izbore, ali je to učinila SNP. Tako je u Crnoj Gori bila jedna vlast, a u zajedničkoj državi je na vlasti bila crnogorska opozicija. Kada je Svetozar Marović došao na čelo SCG došlo je do neke vrste normalizacije, ali je već bilo kasno jer je Crna Gora uveliko bila u fazi potpunog osamostaljenja.
