METODE I OBLICI RADA OZNE I UDBE U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

Od osnivanja Odeljenja za zaštitu naroda, pa kroz ceo socijalistički period, služba bezbednosti je u osnovi ostala klasična politička policija okrenuta prema unutrašnjem neprijatelju i političkim neistomišljenicima, angažovana pre svega u očuvanju društvenog sistema i političkog monopola komunističke partije. Pri tom su se sredstva i metode rada prilagođavale društvenom trenutku i političkim potrebama režima. Odmah po oslobođenju vrbovanje saradnika od strane jugoslovenskih službi bezbednosti, osim onih koji su voljno ili iz koristi (karijeristi) ili pakosti vršili taj posao (kojih je po pravilu bilo najviše) ili iz patriotskih pobuda (što je bilo ređe), vršeno je ucenama i potkupljivanjem, a bilo je i onih koji su nesvesno sarađivali sa službom preko operativaca ili saradnika. Među saradnicima često su se nalazili sveštenici, advokati, profesori i učitelji, novinari i pripadnici drugih zanimanja. U dosta slučajeva bivši politički robijaši, žrtve progona ili članovi njihovih porodica (mnogi golootočani i drugi politički osuđenici), bili su pogodni kao provokatori i ljudi od poverenja za potencijalne neprijatelje. U agenturi UDB-e postojale su tri vrste saradnika:

*informator, signalizira o neprijateljskoj delatnosti ma gde se i ma u kakvom vidu javi;

*rezident, tajni saradnik organa Uprave državne bezbednosti, koji drži na vezi određen broj informatora i neposredno rukovodi njima. Rezidenta pronalazi i vrbuje operativni radnik:

*agent, tajni kvalifikovani saradnik organa UDB-e koji po položaju u antinarodnoj sredini, po ličnim osobinama i obaveštajnim sposobnostima ima mogućnosti da duboko prodre u neprijateljsku sredinu i potpuno razotkrije njeno delovanje. Agenti su najmalobrojnija vrsta saradnika, ali su najkorisniji po svojim obaveštajnim sposobnostima, mogućnostima za rad i rezultatima rada.

Svi saradnici su vođeni u jednoj delovodnoj knjizi. Praksa je bila da operativci međusobno ne znaju šta rade, ali šef sektora je bio upućen u svačiji rad. Kadrovi u UDB-i morali su da se obavežu da nikad neće odati nikakve tajne iz svog rada. Krivični zakonik (iz 1951) u članu 105 za organe unutrašnjih poslova, pa i za službenike bezbednosti, utvrđivao je obavezu čuvanja državne tajne, kao I savezni zakon o organima unutrašnjih poslova (čl. 76–78). Poštovan je, osim toga, nepisani kodeks službe bezbednosti koji je bilo opasno prekršiti. Sve informacije slivale su se u analitiku zaduženu za njihovu obradu. Obrađene informacije dostavljane su putem biltena, informacija i analiza nadležnim državnim i partijskim institucijama i funkcionerima (predsedniku države, predsedniku skupštine I ministrima čijih se resora informacija ticala itd.). U internoj brošuri Principi rada i sredstva rada UDB-e, izdatoj 1947. godine, navedeno je da „kao osnov operativnog rada i postavljanja naše agenturno operativne mreže“ postoje tri principa: objektni, linijski i teritorijalni.

U objektni su spadali „obaveštajne službe, antinarodni elementi i obezbeđivanje državnih objekata“. Linijski rad obuhvatao je obaveštajne službe, neprijateljsko delovanje građanskih stranaka, banditizam, „neprijateljsko delovanje vera i sekta“ i „reakcionarno nacionalističkih organizacija“. U sredstva kojima se služila UDB-a „u svakodnevnoj borbi protiv antinarodnih elemenata i agenata inostranih obaveštajnih službi“ spadali su: „agentura, evidencija u koju ulazi i kartoteka, praćenje, operativna tehnika, proveravanje, hapšenje i pretres“. U opis operativne tehnike ulazili su cenzura pošte, prislušna telefonska služba, prisluškivanje pomoću mikrofona i hvatanje razgovora na gramofonskim pločama, prihvatanje radio izveštaja, otkrivanje nevidljivog mastila putem hemijskih sredstava i drugo.O sumnjivim licima vođeni su dosijei po sovjetskom modelu kategorizacije lica protivnih vlasti: A – lica koja aktivno neprijateljski deluju (odmetnici, pripadnici ilegalne organizacije); B – lica koja su u vezi sa neprijateljski aktivnim osobama (jataci ili pripadnici ilegalne grupe); C – osobe koje su bile pasivne kao neprijatelji, ali su se za vreme rata nalazile u formacijama koje su od partizana bile označene kao neprijateljske; D – hapšena ili osuđivana lica; E – lica koja su delovala na liniji IB, sumnjive političke prošlosti, kažnjena društveno-korisnim radom. Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ usvojilo je juna 1947. Uputstva za rad islednih organa UDB-e, na osnovu kojih je služba dobila status organa gonjenja za devet grupa krivičnih dela.

Akt je ozvaničio pravo organima UDB-e da vrše lišavanje slobode, privođenje, pritvaranje, isleđivanje i postupak sa uhapšenim licima. Za uhapšenika su otvarani dosije, registar podataka o licu, predmetu progona i drugo. Dokumentacija je vođena hronološki, od službenih beleški do papira iz postupka, istrage, presude, a u njoj su bili pasoš, lična karta i slično. Po internom klasifikatoru UDB-e s početka 1962. služba je bila orijentisana na 37 osnovnih delatnosti i pojava, među kojima čak i takvih kao što su: neizvršavanje odluka organa samoupravljanja, zapostavljanje komunista i simpatizera društveno-političkog uređenja, nenamensko trošenje sredstava, reagovanje na niske lične dohotke, nagrade i honorare, odnosi u kolektivima, kretanje cena I stanje tržišta, lokalizmi i partikularizmi, reagovanja na privredne i političke mere, ispoljavanje nezadovoljstva radnih ljudi kroz obustave rada itd. Posebno je bila praćena delatnost u oblasti nauke, kulture i umetnosti (naročito filma), najviše u većim kulturnim centrima. Postojali su posebni referenti za određene oblasti društvenog, naučnog i kulturno-umetničkog života. Jedan referent u SDB Beograd pratio je gradsku skupštinu sa zadatkom da „otkriva i prati antisocijalističku i drugu delatnost u službama gradske skupštine“.9 U pojedinim opštinama pripadnici SDB povremeno su pratili rad predstavničkih tela Saveza komunista Jugoslavije (npr. na Cetinju 1959–1963). Služba državne bezbednosti pribavljala je zapisnike, slala izveštaje o međuljudskim odnosima i o pojedinim funkcionerima u lokalnim organima. Pratila je predizborne aktivnosti, komentare o pojedinim kandidatima, načina utvrđivanja kandidatskih lista političkih aktiva i društveno-političkih foruma. Stalna delatnost obuhvatala je kadrovsku politiku, ocene o tzv. moralno-političkoj podobnosti i celishodnosti izbora pojedinih kandidata na određenu funkciju, njihovo praćenje i sl. S. Stefanović je 30. septembra 1964. raspisom zatražio da svi RSUP-ovi dostave analizu o negativnim društvenim pojavama i radu organa vlasti, državnih organa, antisocijalističkim pojavama u nauci, kulturi, umetnosti, sportu i drugim oblastima, kao i o reagovanju političkih i državnih organa na njih. U Informaciji o stanju kadrova u saveznim ustanovama ustanovljeno je da od 7.882 lica u 14 sekretarijata i 35 drugih saveznih ustanova za 905 lica postoje negativni podaci (od toga 35% članova SKJ), a aktivno je praćeno 359 lica. Opširna delatnost prema klasifikatoru UDB-e sužena je posle reformi

I osude zloupotreba u radu službe 1966. godine, ali su mnoge negativne društvene pojave ostale u njenom vidnom polju, naročito jačanjem neprijateljskih aktivnosti 70-ih godina i intenziviranjem represije. Posle Brionskog plenuma veća pažnja je posvećivana poštovanju zakonskih normi, dok su neformalni vaninstitucionalni oblici represije (nezakonita hapšenja, prebijanja, iznuđivanja priznanja i dr.) proređeni. Zbog većeg otpora režimu posle 1968, a naročito posle 1972, kao i sve složenijih političkih i društvenih prilika u Jugoslaviji i svetu, intenzitet represije je rastao. Od druge polovine 1968. u službi su svakodnevno vršene pripreme za delovanje u ratnim uslovima, do detalja su razrađeni ratna organizacija, od saveznih do lokalnih organa, prioritetni zadaci službe u momentu izbijanja sukoba, obuka kadrova i popuna rezervnim sastavom. Sedamdesetih i osamdesetih godina sve više se insistiralo na ofanzivnim metodama ili defanzivnim dejstvima „ne iščekujući akciju neprijatelja“. Po ovoj doktrini, zadatak službi je bio da prodru u centre spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, stranih obaveštajnih službi i aparata „koji se bavi psihološko propagandnim radom i subverzivnim dejstvom i na taj način da se blagovremeno otkriju i efikasno neutrališu neprijateljski planovi“. Tokom kasnih šezdesetih godina osim ibeovaca, đilasovaca i ostataka klasnih i političkih građanskih struktura, u klasifikacijama se javljaju novi državni neprijatelji, mnogi ponikli u redovima partije: rankovićevci (etatističko-birokratske snage), a ubrzo zatim liberali, anarholiberali, nacionalisti i tehnomenadžeri. Sedamdesetih godina službe državne bezbednosti su aktivno radile na prilagođavanju svoje uloge, organizacije i načina rada sistemu opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. I pored insistiranja na sinhronizovanoj i sistematizovanoj akciji cele samoupravne socijalističke zajednice u težnji da se neprijateljskim akcijama suprotstavi najšira baza stanovništva, prvorazredna uloga u sistemu društvene samozaštite dodeljena je organima i službama državne bezbednosti na čijem se jačanju i modernizaciji sve više radilo. Posle 1971. široka politička akcija sa oštrijim nastupom prema liberalnim elementima i obračun sa birokratskim i nacionalističkim nasleđem predstavljali su prioritet službe bezbednosti. Insistirano je na akcionom jedinstvu i koordinaciji savezne, republičkih i pokrajinskih službi, ali i na njihovoj uklopljenosti u samoupravne društvene odnose čime su izbegnute devijacije iz vremena pred Brionski plenum i podignut ugled SDB u društvu.

 U tom smislu pominje se akcija Kadar čiji je cilj bio preispitivanje moralno- političke podobnosti značajnih funkcionera u raznim društvenim oblastima koji su neprijateljski ili kriminalno delovali. U akciji Atina posebno su bili na meti partijski kadrovi u privredi, direktori i menadžeri (tehnomenadžerija). Rezultati „kadrovskog velikog spremanja“ trebalo je da budu predati partijskim forumima u republikama i pokrajinama radi preduzimanja mera. Ova činjenica, možda više nego druge, definiše SDB kao „ekspozituru partije“ i ideologije, budući da ona kao državni organ o rezultatima istrage treba da referiše partijskom forumu I od njega traži podršku za represivne mere protiv partijskih funkcionera.

 U izveštaju sekretara SSUP-a Franje Herljevića iz polovine 70-ih navodi se da je u novim društvenim okolnostima postignut veći stepen koordinacije, funkcionalnog i akcionog jedinstva među republičkim službama i u odnosu prema saveznoj službi bezbednosti (što se javljalo kao problem posle reformi službi 1966), kao i da je pojačano poverenje prema armijskim službama. Organi unutrašnjih poslova postigli su u novoj društvenoj klimi veći napredak u borbi protiv pete kolone. ,,Svesni smo da je u radu ovih organa bilo devijacija, ali smo sigurni da su one prevladane i da su službe organa unutrašnjih poslova u potpunosti na liniji politike SK i druga Tita“, ocenio je Herljević, čime je otvoreno istaknuta funkcija SDB kao partijskog servisa od strane njenog prvog čoveka. U skladu sa izazovima vremena Herljević je zahtevao još veći preventivni i represivni rad i dublju infiltraciju u neprijateljske redove u zemlji i inostranstvu, kako bi se što efikasnije zaštitio „naš samoupravni društveni poredak, miran život i nesmetan rad naših građana“.Jedinstvena načela rada službi utvrđivale su starešine saveznih organa državne bezbednosti, po pribavljenoj saglasnosti nadređenih političkih tela, odnosno vlade Jugoslavije (kasnije i Predsedništva SFRJ) ili tela koja je ona ovlastila. Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti iz 1974. predviđao je da načela rada donose starešine saveznih organa u kojima se vrše poslovi državne bezbednosti, a po pribavljenoj saglasnosti Predsedništva SFRJ.

 Aktom je bilo regulisano kada se I prema kojim licima, stranim organima, institucijama i organizacijama mogu primeniti određena sredstva i metode SDB i pod kojim uslovima. Njime je utvrđena odgovornost za primenu i eventualnu zloupotrebu tih sredstava i metoda. Principi su bili obavezni za sve organe državne bezbednosti. Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka doneo je 1975. posebne Smernice kojima je utvrđeno da se prema nosiocima određenih funkcija (npr. savezni i republički funkcioneri) mogu primeniti metode praćenja samo uz odobrenje Saveta. Pravilnicima je bilo propisano da se određene metode SDB mogu upotrebiti u slučajevima ugrožavanja ustavnog poretka tj. društveno-političkog uređenja kao i drugih krivičnih dela iz delokruga službe, ali po posebnoj proceduri i uz vođenje evidencije i dosijea o preduzetim merama i akcijama.

Savezna služba je posle 1966, u skladu sa svojom koordinacionom ulogom, davala saglasnost za delovanje prema inostranstvu republičkim i pokrajinskim službama, kao i prema stranim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u zemlji. Prema odluci Saveznog izvršnog veća (str. pov. 46/75) savezna SDB SSUP-a neposredno je vršila poslove: praćenja i sprečavanja obaveštajne i druge delatnosti stranih DK predstavnika, zaštitu ličnosti i objekata, kontraobaveštajnu zaštitu radnih mesta saveznih organa i organizacija.20 Decentralizacijom službe posle Brionskog plenuma i Zakonom o samoupravljanju u UDB-i operativni poslovi, naročito po pitanju unutrašnjeg neprijatelja, većim delom preneti su opštinskim načelstvima (u Srbiji je bilo 17 opštinskih načelstava). Iako je primena metoda službi bezbednosti bila zakonski regulisana (Zakonom o vršenju unutrašnjih poslova i Zakonom o osnovama državne bezbednosti iz 1946, 1951, 1966, 1975) kao i Pravilima o radu SDB, dolazilo je do brojnih narušavanja i zloupotreba, posebno u prvim decenijama posle rata (do pada Aleksandra Rankovića), a u pojedinim slučajevima i kasnije. Metode i sredstva rada koje su službe bezbednosti koristile tokom 70-ih godina mogu se podeliti na dve vrste: 1) metode za otkrivanje, praćenje i suzbijanje delatnosti unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja; 2) metode za bezbednosnu zaštitu određenih ličnosti i objekata. Osnovna razlika među njima je što se prve metode sprovode strogo tajno, dok se druge koriste uz znanje i saglasnost nadležnih starešina organa i organizacija čiji se objekti bezbednosno štite. Širok spektar metoda rada SDB podrazumevao je: vrbovanje saradnika među građanima Jugoslavije i strancima, informativne razgovore, tajne kontrole telefonskog, teleprinterskog saobraćaja, poštanskih pošiljaka, tajna praćenja, pretrese stanova, osmatranja, foto i TV dokumentovanja i drugo.

 Praćenja. Jedan od najznačajnijih metoda naučenih u SSSR-u posle 1945. bilo je pokrivanje – na 10 građana dolazio je jedan poverenik, u svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po jednog agenta. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole obuhvatao je stanare svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za OZN-u, kasnije UDB-u, kontrolišu stanare i posetioce. Oni koji nisu bili pouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje. Svaka ulica, shodno veličini, imala je svoje poverenike ili sekretare koji su vršili kontrolu za službu bezbednosti. Tokom dužeg perioda posle rata u svim većim preduzećima, na železnici, u brodarstvu i sl., postojali su posebni organi državne bezbednosti koji su kasnije ukinuti. Do koje mere je išla ta prismotra govori i podatak da je 1958. za kontrolu radne akcije na izgradnji autoputa Bratstvo-jedinstvo angažovana brojna mreža od 392 saradnika koji su korišćeni za obaveštavanje o „raspoloženju omladine i u građevinskim preduzećima“, dok su sekretari unutrašnjih poslova srezova imali zadatak da dostave spisak svih „negativnih pojedinaca“. Obimnom saradničkom mrežom „totalno su pokriveni“ svi društveni punktovi: od prosvetnih i radnih organizacija, do foruma političkih organizacija i najviših institucija federacije.

 Postojale su dve osnovne vrste praćenja: tajno praćenje i tzv. japansko praćenje – da svi vide (radi zastrašivanja kako objekta obrade tako i njegovih saradnika). Od tehnike primenjivala se foto, kino i TV dokumentacija. Prisluškivanje kao jedan od osnovnih metoda pribavljanja informacija o neprijateljima države i režima razvilo se naročito od početka 50-ih, a usavršavano je u ritmu dinamičnog razvoja ove tehnologije. Odobrenje za prisluškivanje, na osnovu osnovanih sumnji o neprijateljskom radu stranih i domaćih lica, davao je republički ili savezni sekretar SUP-a na predlog organizacione jedinice SDB. Sredinom oktobra 1954. osnovana je Služba za ozvučavanja i prisluškivanje, to jest XII odeljenje savezne UDB-e. Služba je do 1966. ostvarila krupne rezultate, ali je na kraju optužena za prekoračivanje ovlašćenja, jer je navodno neovlašćeno prisluškivala najviše državne i partijske funkcionere (čak i Tita i Kardelja). U okviru tzv. četvrtog tehničkog sektora UDB-e delovala je Kontra radio služba (KRS), koja se specijalizovala za dekodiranje radio komunikacija stranih diplomatskih službi. Ona je zauzimala gotovo dva sprata u zgradi na Obilićevom vencu (Tanjug). Tokom 1964. na jednom spratu je smešten CER, prvi domaći cifarski elektronski računar ogromnih kapaciteta za to vreme i još većih dimenzija (zauzimao je čitav sprat, a iz SAD su nabavljeni posebni rashladni uređaji).24

 U Beogradu su bila ozvučena skoro sva značajnija strana predstavništva (posebno ambasade supersila), mnoge državne zgrade i kancelarije, stanovi. Prisluškivane su i prostorije u vreme značajnih međunarodnih skupova. Informacije sa ozvučenih objekata dostavljane su visokim partijskim i državnim funkcionerima u skladu sa sektorom njihovog rada. Osim tehnike stalnog prisluškivanja (tajna ugradnja prislušnih uređaja u objekte), postojalo je povremeno prisluškivanje sa prenosivim uređajima, primenjivano zavisno od procene. O prisluškivanim razgovorima u objektima vođena je uredna dokumentacija, a po prestanku potrebe ta sredstva bi po pravilu bila „umrtvljena“. Kontrola telefona. Vršena je preko razdelnika fizički odvojenih od razdelnika PTT u koje su imali pristup samo radnici SDB, kao i suinvestitori u izgradnji ovih objekata i zajednički korisnici. Centar za snimanje SDB SSUP nalazio se u zgradi sekretarijata u Beogradu, a republičkog SUP-a Srbije u njegovoj zgradi. Postupak za priključenje telefona za kontrolu počinjao je obrazloženim predlogom starešine nadležne organizacione jedinice SDB, a odluku je donosio savezni, odnosno republički sekretar, odnosno načelnik SDB. Zainteresovano odeljenje za praćenje se potom obraćalo pismenim zahtevom jedinici za primenu tehničkih sredstava koja je vršila priključenje. O prisluškivanju telefonskih razgovora vođena je uredna evidencija i dokumentacija.

 Kontrola poštanskih pošiljki. Posle Brionskog plenuma vršile su je uglavnom republičke SDB, budući da savezna SDB nije imala specijalizovanu jedinicu za te namene. Najčešće je to bio SDB Beograda na pismeni zahtev pojedinih službi za konkretan slučaj. Kontrola poštanskih pošiljki primenjivana je pre svega kao dopunska mera.

 Tajno praćenje. Primenjivano je radi provere i dokumentovanja neprijateljske delatnosti ili lica koja su u vezi sa tom delatnošću. Praćenjem su kontrolisani pravci kretanja, kontakti i veze itd. U okviru praćenja vršeno je foto dokumentovanje. Nalog za praćenje izdavao je načelnik SDB SSUP-a i RSUP-a ili od njega ovlašćeni starešina organizacione jedinice. O svakom praćenju podnošen je izveštaj jedinici po čijem je nalogu praćenje izvršeno.

 Tajni pretresi. Primenjivani su u slučajevima procene da se bez većeg rizika može doći do podataka i dokumenata od značaja za rad službe ili šire političko- bezbednosne interese. Pretres prostorija određenih DK predstavništava preduzimao je SSUP samo u uslovima koji su garantovali potpunu bezbednost i tajnost. Stanovi unutrašnjeg neprijatelja pretresani su uglavnom po nalogu republičkih SDB, a sprovodili su ih operativci određenog načelstva na toj teritoriji. Osim za pribavljanje podataka (kao u slučaju Ivana Jankovića), često su korišćeni za podmetanje dokaza i druge vrste manipulacija (u slučaju advokata Slobodana Subotića i Vitomira Đilasa, na primer).

 Kontraobaveštajno delovanje. Preduzimano je u slučajevima sumnje da određeno lice zbog neprijateljske delatnosti treba proveriti (prethodna operativna obrada) da bi se eventualno prema njemu postupilo (operativna obrada). Prethodnu operativnu obradu odobravao je starešina nadležne organizacione jedinice, a operativnu obradu načelnik SDB SSUP-a, odnosno republičkih SDB. Prilikom obrade stvarane su saradničke pozicije (na principu dobrovoljnosti), a korišćeni su kompromitujući materijal, kontrola telefona, pošiljki, tajni pretresi i drugo. Članom 136 KZ ostavljen je prostor da se pripadnik neprijateljskog udruženja koji otkrije udruženje pre nego što je u njegovom sastavu učinio krivično delo može osloboditi kazne (primenjeno u slučaju ibeovca Bogdana Jovovića 1978. u akciji protiv tzv. NKPJ, koji je tako postao neka vrsta zaštićenog „svedoka saradnika“).

 Bezbednosna zaštita saveznih i republičkih organa i institucija. Na osnovu odluke SIV-a (str. pov. 46/75) zaštitu ovih objekata obavljale su nadležne SDB službe. To je pre svega bila kontradiverziona zaštita (zaštita od prisluškivanja objekta), kao i pružanje stručne pomoći u oblasti društvene samozaštite (o čemu se najviše govorilo 70-ih godina). Vršena je redovna provera i obrada radnika saveznih organa. U tim poslovima savezna, republičke i pokrajinske SDB tesno su sarađivale sa nadležnim republičkim, odnosno saveznim institucijama i organizacijama, kao i međusobno. Samo u SDB SSUP tokom 1979. bilo je pod obradom 18 lica iz saveznih organa i organizacija: 10 pod kontrolom telefona i u jednom slučaju korišćeno je prislušno sredstvo. Savezna služba te godine nije obrađivala savezne funkcionere prema kojima se se metode i sredstva mogli primeniti samo uz dozvolu Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka.Ukupan broj lica pod operativnom obradom nije moguće još uvek tačno utvrditi. Kako nedostaju precizni podaci republičkih bezbednosnih organa za ceo posleratni period, donosimo statistiku saveznih, republičkih, pokrajinskih I vojnih organa krajem 1970-ih godina kao delić mozaika koji tek treba sklopiti. Tokom 1977. pod prethodnom kontraobaveštajnom obradom savezne SDB nalazilo se 71 lice (od toga 6 jugoslovenskih građana) i 73 pod operativnom obradom (jedan jugoslovenski državljanin).

Savezna služba je iste godine vršila kontrolu telefona u 191 slučaju, mahom stranaca i DK predstavnika (181) i 10 jugoslovenskihgrađana koji su većinom bili predmet republičkih ili pokrajinskih službi, odnosno vojne bezbednosti. Prisluškivana su 83 stalna objekta – 26 zapadnih i 45 istočnih zemalja, 10 latinoameričkih i afro-azijskih zemalja i 2 građanina u obradi sa strancima. Objekata ad hoc bilo je 19 (14 zapadnih zemalja, jedan istočnih i 4 latinoameričkih). Savezna služba je primenila kontrolu pošte kao dopunsku meru prema 82 inostrana predstavnika, dok su kontrolu pošiljki uglavnom vršile republičke službe preko svojih načelstava. Samo SDB SSUP je tokom 1979. tajno pratio više od 400 lica, uz sličan broj tajnih pretresa stanova.

 SDB RSUP-a i PSUP-a su samostalno primenjivale metode i sredstva prema jugoslovenskim građanima. To se naročito odnosilo na unutrašnjeg neprijatelja i neprijateljsku emigraciju – po republičkom ključu i po principu svako svojeg. Za inostranstvo i prema inostranim diplomatskim i konzularnim predstavništvima bila je potrebna prethodna saglasnost SDB u SSUP-u. Za lica koja su bili funkcioneri delegirani od republika i pokrajina tražilo se posebno odobrenje od Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Takve osobe su bile malobrojne (tokom 1977. dve, po jedna iz Makedonije i BIH). Najpoznatije akcije SDB bile su hapšenje italijanskog špijuna u Zastavi Lučijana Saracenija početkom 1960, koga je Ranković pomilovao pred put u Italiju (1962); hapšenje Džordža Kurtisa, agenta CIA, u Subotici; hapšenje poznatog teroriste Karlosa (Sančeza Iljiča Ramireza) 1975. koji je hapšen (akciju je vodio O. Đorđević sa D. Mitrovićem i J. Stanišićem) 1975. godine u beogradskom hotelu Ekscelzior po dojavi BND, a zatim pušten.Tokom 1977. godine SDB SSUP, RSUP i PSUP primenile su sledeća operativna sredstva i mere. Iako nedostaju potpuni podaci (tajna praćenja) indikativno je da su od 12.160 operativnih obrada najveći broj lica obradile službe u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji, kako apsolutno tako i u odnosu na broj stanovnika. To je logično, jer je u tim republikama 70-ih godina otpor režimu bio najveći (maspok!).

 Čudi, međutim, neuobičajeno mali broj obrađenih lica na Kosovu i to posle masovnih demonstracija 1968, hapšenja mnogih kontrarevolucionarnih grupa do 1975. i nekoliko godina uoči demonstracija 1981. Ova činjenica može da bude dobar argument optužbama za neaktivnost SDB na Kosovu posle smene Rankovića. U užoj Srbiji i Vojvodini broj obrada u 1977. godine bio je na prosečnom nivou ili malo ispod toga. U Hrvatskoj su relativno najviše kontrolisane pošiljke, što je verovatno bilo u tesnoj vezi sa angažovanijim delovanjem hrvatske emigracije. SDB Srbije je u 1977. imala najveći broj tajnih pretresa – 400. Ukupan broj pojedinačnih lica obrađivan te godine i njihova struktura može se samo pretpostaviti budući da je dolazilo do preklapanja, kao i da su različite operativne mere primenjivane prema istom licu. Ta brojka je svakako manja od 10.000 lica, od kojih su barem 10–20% stranci (kod vojne i savezne DB i više), a treba dodati I one koje je tretirala vojna bezbednost. Delatnost vojne bezbednosti. Organi bezbednosti JNA su od odvajanja civilnih i vojnih službi 1946. godine bili potčinjeni i odgovorni za rad starešinama i komandi jedinica u čijem su se formacijskom sastavu nalazili. Njihov delokrug rada definisan je Zakonom o narodnoj odbrani, Zakonom o osnovama sistema državne bezbednosti i Pravilima službe organa bezbednosti u oružanim snagama SFRJ. Operativne mere su nalagali savezni sekretar narodne odbrane, načelnik Generalštaba JNA, podsekretari i pomoćnici SSNO (Saveznog sekretarijata narodne odbrane), komandanti armija, komandanti RV i PVO (Ratnog vazduhoplovstva i protivazdušne odbrane), komandant VPO (Vojno pomorske oblasti), načelnik CVVŠ (Centra visokih vojnih škola), komandanti štabova TO (Teritorijalne odbrane) republika i pokrajina i načelnik Uprave bezbednosti SSNO za strance i građane koji su ispoljavali delatnost prema JNA, kao i savezni, republički i pokrajinski sekretari SUP-a. Dobijeni podaci su analizirani na nivou komandi armija (komandant, sekretar komiteta SK, pomoćnik komandanta za političkopravne poslove, vojni tužilac, predsednik Vojnog suda i načelnik odeljenja bezbednosti armije). U odgovarajućim slučajevima konsultovani su određeni organi SSNO ili šire društveno-političke zajednice.Osnovna delatnost vojnih službi, kao i civilnih, bila je dvojaka: otkrivanje, praćenje i suzbijanje obaveštajne i druge subverzivne delatnosti iz zemlje I inostranstva prema JNA; zaštita objekata, ličnosti i institucija koje se tiču JNA. Od početka 70-ih u tzv. koncepciji specijalnog rata značajan elemenat bio je pružanje stručne i druge pomoći u organizovanju društvene samozaštite njenim činiocima u JNA ili teritorijalnoj odbrani. Za civilnu i vojnu službu važila su ista načela za dobijanje saglasnosti, kao i za vođenje dokumentacije i evidencije o obrađenim slučajevima.

  1. Komentiraj

VAŠ KOMENTAR:

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s