CRNA GORA U EVROPSKOM RATU

Priredio: Slobodan Jarcevic

Lazar Rašović, pukovnik crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu, piše o predratnoj i ratnoj politici crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića, ocenjujući je proaustrougarskom. Svedoči da gospodar Crne Gore nije na ovakvu spoljnu politiku bio primoran neposrednom opasnošću od austrougarske agresije na Crnu Goru i Srbiju 1914. godine, kako bi se to, na prvi pogled, moglo zaključiti. Uverava da je ovakva odluka kralja Nikole usledila pre početka Prvog svetskog rata – odmah posle pobeda balkanskih saveznika nad Turskom 1912. i Bugarskom 1913. Rašović zaključuje, jednostavno, da je kralj Nikola s predumišljajem pristao na sprovođenje austrougarske politike na Balkanu. To je podrazumevalo prijateljstvo Beča i Cetinja – na štetu Srbije, čak i u okolnostima rata između Austrougarske i Srbije. Rašović prepoznaje dublji smisao takve politike – čvrstu odluku kralja Nikole da odustane od uspostavljanja srpske države na svim srpskim zemljama i da izbegne, već nagovešteno, ujedinjenje Crne Gore i Srbije. Za uzvrat, uzdao se u nagradu Beča – proširenje Crne Gore i premeštanje prestonice sa Cetinja u Prizren. Naravno, to je značilo da se Crna Gora ne bi suprostavljala ni evenutalnoj austrougarskoj okupaciji Srbije.
S ovakvim opredeljenjem, kralj Nikola će tumarati bespućima dve ratne godine, 1914. i 1915. U ta bespuća će povesti i Crnogorce, trujući im srpski duh svojim protivsrpskim opredeljenjem. No, sve do pokretanja austrougarskih trupa na Srbiju i Crnu Goru, kralj Nikola se trudio da svoje ponašanje uskladi sa snažnim prisustvom srpskog identiteta kod Crnogoraca. Zato je morao da objavi rat Austrougarskoj, kad je ova napala Srbiju, zaklinjući se u srpsko rodoljublje, a istovremeno je, prikriveno, pomagao austrougarsko ratovanje protiv Srbije. Njegove proaustrougarske namere, nije bilo jednostavno otkriti, jer je, posle pobeda srpskog oružja protiv Turaka i Bugara – 1912. i 1913, uživao veliko poverenje u narodu i vojsci. Zato su Crnogorci ushićeno pošli na ratište, verujući da će, sa svojim vrhovnim komandantom, osloboditi i srpske zemlje okupirane od Austrougarske. Uz takvo poverenje svojih podanika, kralj Nikola je, krišom, uradio mnogo toga da crnogorsko oružje bude što manje ubojito. Najveći ustupak Austrougarskoj je učinio nameštanjem da crnogorska vojska na lovćenskom ratištu potpuno miruje. Po dogovoru s Bečom, ni austrougarske trupe nisu preduzimale ofanzivna dejstva na tom delu. U isto vreme, borbe su bile teške na ostalim delovima fronta između srpske i austrougarske vojske – od severa Crne Gore do Save i Dunava. Zbog rečenog srpskog identiteta crnogorskih boraca, kralj Nikola nije mogao zauzdati celokupnu crnogorsku vojsku, ili je proglasiti savezničkom vojskom Austrougarske. Zato su Crnogorci pod komandom brigadira Janka Vukotića razbijali ofanzivne nasrtaje Austrougara na Crnu Goru, a u pojedinim fazama bitke, Crnogorci su potiskivali neprijatelja i dosezali do Romanije u Bosni i Trebinja u Hercegovini!

NAZIRE SE KRALjEVO ODUSTAJANjE OD JEDINSTVENE SRPSKE DRŽAVE
Ova sažeta slika namera kralja Nikole u okolnostima Prvog svetskog rata nije nikakva kleveta, ili naručeni pamflet u korist dinastije Karađorđevića u novoosnovanoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Sumnju za tako nešto otklanja činjenica da su ljudi verni kralju Nikoli naimenovali pukovnika Lazar Rašović za vršioca dužnosti islednog sudije ”Lovćenskog odreda”. Tim naimenovanjem, Rašović je bio zadužen da ispita slučajeve hapšenja studenata na Cetinju i dezeterstva među jedinicama na frontu. Sigurno je da kralj Nikola ne bi, za ovakve poslove, odabrao političkog protivnika i možemo se složiti da Lazar Rašović to i nije bio. Vidi se, postaće to naknadno – kad otkrije zakulisane poteze svoga suverena i njegovih pristalica u svim strukturama države. Lazar Rašović će, zbog toga, bolno jeknuti i zapisati zaključak jednog omladinca iz Srbije:
”Vi Crnogorci ćete biti vrlo rđavo viđeni u cijeloj Jugoslaviji”.
Rašović će se složiti s ovom rečenicom i komentarisaće je na početku svoje knjige:
”Gorenavedene riječi nijesu beznačajne. One imaju korijen u pojavama koje su u ovom ratu zadale našem narodu teških bolova, a to su: prodaja Lovćena i kapitualacija Crne Gore i patnje srpske vojske u odstupanju kroz Crnu Goru. I nema sumnje, ove su pojave za momenat doprinjele da se posumnja u iskrenost Crnogoraca u vođenju rata protiv Austrougarske i da na crnogorsko oružje, na crnogorsko opjevano i oslavljeno junaštvo, bace sjenku”.

Tragajući za korenima onog što se zbilo u ratnim godinama, Rašović otkriva da je napadno objavljivano srpstvo kralja Nikole bilo neiskreno, jer je, u biti, on bio pobornik stvaranja što većeg razdora u srpskom narodu. Kao što je 1914. objavio ulazak Crne Gore u rat protiv Austrougarske, a taj rat je, koliko su mu uslovi dozvoljavali, simulirao, tako je, ranije – u miru, počeo da štampa u Ženevi Srpski list, čije ime će biti samo varka, jer se u njemu neće zastupati srpski nacionalni interesi. Rašović će oceniti da je ”taj list, naravno, bio sve, samo ne srpski list”.

Osvrćući se na učinke srpske vojske u Prvom balkanskom ratu, Rašović ovako opisuje atmosferu u Crnoj Gori: ”Kada je završen Balkanski rat i kada su se braća iz dvije slobodne srpske zemlje sastale na oslobođenom Kosovu, narod u Crnoj Gori plivao je u radosti… Oslobođeno Kosovo; Skoplje i Prizren su srpski… Srbija i Crna Gora su se ujedinile”.

Ovakvu radost su brzo pomutile odluke sa Cetinja. Narod je razočarala, više od drugih, naredba da ni jedan stanovnik Crne Gore ne može da putuje u Srbiju bez pasoša. Mada je ova odluka bila suprotna interesima i crnogorskog naroda i njegove države (da ne spominjemo interes i drugih delova srpskog naroda), nadležni su bili dužni da je sprovedu s nepokolebljivom odlučnošću. Rašović to ovako opisuje:

”Pograničnim vlastima data su najstrožija uputstva u ovom pogledu. I zaista, u kratko vrijeme je svaki saobraćaj sa Srbijom prekinut. Kako je ovo bolno odjeknulo kod naroda u Crnoj Gori, nije teško pojmiti. Nezadovoljstvo je bilo neopisivo… Plot između Srbije i Crne Gore se sve više pleo. Otpočelo je i razgraničavanje!”

Narod je u Crnoj Gori, posle dva balkanska rata, bio u teškoj situaciji. Porodice pred iskušenjima preživljavanja. Pored toga, u zemlji nije bilo političkih partija, ili organizacija koje bi se suprostavile ovakvim kraljevim odlukama. Imao je neograničenu vlast, jer je svoju volju, neometano, sprovodio kroz skupštinska i vladina tela. Rašović uočava da je narod, iako neorganizovan, bio jednodušno protiv svojih vlastodržaca na Cetinju. Kraljevo istrajavanje na razgraničenju Srbije i Crne Gore je vređalo svakog Crnogorca. Nezadovoljstvo se vidno ispoljavalo i u najzabačenijim selima. To je brinulo kralja i pristalice. Ublažavali su revolt naroda objašnjenjima da su sve preduzete mere u vezi sa udaljavanjem Crne Gore od Srbije u najboljem interesu srpskog naroda – i u Srbiji i u Crnoj Gori. Rašović uverava da je kralj Nikola, neumorno, glumio kako je njegov jedini cilj ujedinjenje Srbije i Crne Gore, ali da to onemogućavaju trenutne međunarodne okolnosti. Time je umirivao sugrađane i čuvao svoju popularnost, stečenu u balkanskim ratovima. Kralj je znao da će izgubiti podršku naroda ako se otkrije njegova namera o odustajanju od ujedinjenja dve srpske kraljevine. Rašović nam ovako objašnjava odnose između naroda i vladara u Crnoj Gori pred Prvi svetski rat:

”U narodu je nastalo jedno gorko razočaranje. Sa zvanične strane se počelo uvjeravati da ‘formalno’ odvajanje Srbije od Crne Gore diktiraju obziri spoljne politike. Uvjeravalo se da Austrougarska ne bi dozvolila spajanje Crne Gore sa Srbijom, jer bi se, na taj način, stvorila Velika Srbija, protiv koje je uperena oštrica austrougarske politike”.

(Bože! Na isti način su vlade Srbije i Crne Gore opravdavale svoje postupke kad su odbijale da, od 1991. do 1995, prihvate predloge Srba iz Republike Srpske Krajine o ujedinjenju svih srpskih zemalja. Poslanici skupština Srbije i Jugoslavije su glasali protiv ujedinjenja, ”jer to ne bi dozvolila međunarodna zajednice, zato što bi se tim ujedinjenjem prekršio Vensov plan”, ta navodna Mirovna operacija Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji!)

Ukratko, posledice ovakve politike kralja Nikole, za kratko vreme između Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata, bile su štetne. U prvom redu, zato što je za nju Kralj pridobio pojedince: među plemenskim glavarima, političarima, državnim činovnicima i intelektualcima. Ovi su je prihvatili radi uspona na lestvicama vlasti, ili radi neke druge lične koristi, a ona će, do naših dana – kako danas vidimo, okoštati u čistu antisrpsku politiku, s objašnjenjem da Crnogorci nisu deo srpskog naroda. Na osnovu odluka kralja Nikole pred Prvi svetski rat, uočavali su se obrisi njegove istrajne antisrpske politike. Sledilo je otvaranje poslanstva Crne Gore u Beogradu, što dobronamerni Crnogorci nisu mogli da razumeju, jer je bilo jasno da ”Crna Gora nije imala razloga da štiti svoje interese u Srbiji, poput takve obaveze u nekoj stranoj zemlji”. Kralj je, pored naredbe da Crnogorci ne mogu putovati u Srbiju bez pasoša, sprečavao i školovanje crnogorske omladine u Srbiji. Lazar Rašović ovako predstavlja postupke kralja Nikole i situaciju u Crnoj Gori pred Prvi svetski rat:

”Kao vješti glumac, kralj Nikola je pitanje ujedinjenja uvijek potrzao i na način samo njemu jedinstven. A oni koji ga nijesu poznavali, vjerovali su njegovom glumovanju. On se čak jadao pred mnogim ličnostima, kako zbog spoljnih obzira ‘njegova’ ideja ujedinjenja ne može biti do krajnosti sprovedena, ali će se, ako Bog da, i ove teškoće savladati… Ali, došao je rat sa Austrougarskom, koji je iznio na javu potajni rad cetinjske politike. Čovjek se mora diviti kad promotri sa kakvom je virtuoznošću svoje glumljenje izvodio bivši kralj Crne Gore prilikom objave rata Austrougarskoj. Ta, ko bi mogao posumnjati u patriotizam ovog čovjeka! Ali, kasnije se pokazalo da je on morao tako raditi, jer je bilo nemoguće, uzevši u obzir raspoloženje duhova onda u Crnoj Gori, drukčije raditi. Ustvari, on je i dalje ostao vjerni prijatelj Beča, s kojim ni u najkritičnije doba rata nije prekidao veze”.

POSLE SVOJIH POBEDA, CRNOGORCI BEŽE S FRONTA
Rašović piše da je kralj Nikola namerno oslabio ubojnu snagu crnogorske vojske – pre nego što je Austrougarska objavila rat Srbiji. Upućuje na činjenicu da je Kralj ”zaigrao bio mahnito kolo jedne strahovite politike – politike ubistava, progona i tamnica”. Okosnica ove zamisli bila je uvlačenje oficira u međusobne obračune. Koristeći rodovsku i plemensku podelu crnogorskog društva, kralj Nikola je uspeo oficire podeliti u dva tabora, međusobno zavađena. Na čelu jednog je Janko Vukotić a drugi je bio okupljen oko Mitra Martinovića. Prva i najveća šteta od ove podele oficira, ogledala se u velikom srozavanju discipline – i kod oficira i kod vojnika. Uz to, pred sam ulazak Crne Gore u rat, jedinicama je bilo uskraćeno redovno snabdevanje hranom i oružjem. Tako je vojska od 50.000 boraca (poznatih po hrabrosti, umešnih u ratovanju na planinama i sposobnih da zaustave nekoliko puta brojnijeg neprijatelja), postala više nego ranjiva. No, početni okršaji s austrougarskom vojskom, pokazali su da su oduševljenje i hrabrost Crnogoraca nadvladali sve ove nedaće – disciplina se popravila, neredovna ishrana zaboravljena, a podela među oficirima nije više bila pogubna. Na svim delovima fronta, Crnogorci su prešli u napad. Austrougari su potisnuti sa svih pozicije. Više od toga, crnogorski odredi na najsevernijem delu fronta su napredovali, skoro bez zastoja – Austrougari gube sve strateške tačke i nalaze se u beznadežnoj situaciji. Srpska zapadna vojska prodire u Hercegovinu. Cilj joj je Trebinje. Zaobilazi Boku kotorsku i doseže do Lastova. Ishod bitke na crnogorskom ratištu je na vidiku – austrougarske trupe su pred potpunim porazom. Ali, u tom momentu se dešava nešto neočekivano – što će spasiti Austrougare od teškog poraza. U jednoj od najuspešnijih crnogorskih brigada, s najhrabrijim borcima, izbija pobuna! U pitanju je ”Kučko-bratonoška brigada”. Kuči i Bratonožići su uočili da je zapovest kralja Nikole, o novom ratnom rasporedu trupa na frontu, katastrofalna po Crnogorce i da ide u prilog spasavanju austrougarske vojske.
Eto, znajući mentalitet Crnogoraca i njihovu podelu na rodove i plemena, ovom zapovešću, kralj Nikola je izazvao svađu i netrpeljivost među oficirima i vojnicima. Rašović objašnjava da su namerno stvorene međucrnogorske svađe bile u funkciji da inicijativa na frontu pređe na stranu Austrougarske. Kralj Nikola je to omogućio i svojim sledećim korakom. Najavio je obavezu hitnog izmirenja zavađenih strana u vojsci i u tu svrhu je povukao ”Kučko-bratonošku brigadu” sa fronta i zapovedio joj da dođe na Cetinje. Pred njom i delovima drugih jedinica, održao je govor pomirenja. Za to vreme, austrougarska vojska je povratila delove izgubljene teritorije, dovukla sveže trupe i utvrdila dosegnutu liniju fronta. Austrougarski vojni ataše u Skadru, Hupka, koji se zatekao početkom rata u Kotoru, održavao je stalne veze sa ljudima kralja Nikole i on je predložio da crnogorska vojska na grahovskom ratištu prekine sa ofanzivnim dejstvima. Taj predlog je, kako smo videli – povlačenjem Kuča i Bratonožića na Cetinje, kralj Nikola realizovao. Po Hupkinoj proceni (da su Crnogorci Boku kotorsku odsekli od zaleđa), Austrougari bi u Boki kapitulirali, jer su jadransku pučinu kontrolisali saveznički brodovi. Rašović navodi da je ova krivica kralja Nikole dokazana i da su o njoj svedočili svi komandanti jedinica na Grahovskom ratištu. On žali što je učinak crnogorske vojske ostao neiskorišćen, jer je mogao izazvati rasulo u austrougarskoj armiji, poput one na ratištima Srbije, kad je vojvoda Živojin Mišić, posle pobede na Suvoboru, krenuo u nezaustavljivo gonjenje neprijatelja. Nešto slično su činili i Crnogorci, jer su već bili zauzeli Foču, Goražde i Rogaticu i, spojivši se sa Užičkim odredom, prodirali ka Sarajevu. Opseli su i Kalinovik, pa je austrougaska komanda hitno uputila sveže trupe u pomoć svojim ukleštenim trupama u ovom malom planinskom gradu. No, Crnogorci su presreli poslati austrougarski odred na putu Kalinovik – Trnovo, kod Dobrog Polja, i do nogu ga potukli. A na Mrežici, u blizini Dobrog Polja, slavna ”Kučko-bratonoška brigada” je, u kratkom okršaju, satrala skoro celi austrougarski bataljon. Austrougare u ovom bataljonu je uhvatila panika, pa su se preživeli predali Kučima i Bratonožićima.
Neprijatelj šalje iz Sarajeva nove trupe ka Glasincu. Crnogorci su otkrili ove pokrte, odlučujući se za frontalni napad. S Austrougarima se u koštac uhvatio ”Sandžački odred” serdara Janka Vukotića i sad je u neprijateljsko desno krilo trebalo da udari ”Drinski odred” Mitra Martinovića, o čemu je već bila izdata naredba Vrhovne komande. Umesto da vojska Mitra Martinovića to učini, u njenim redovima izbijaju pobune. Najizrazitije se buni ”Zetski odred” i on odlazi sa svojih položaja kod Borovca. U ovakvoj praznini na frontu, komndant je primoran da povuče celi ”Drinski odred”, čak na desnu obalu Drine. To je zapretilo austrougarskim opkoljavanjem ”Sandžačkog odreda”, pa se i on morao povući sa Glasinca. Takav neočekivan i negativan preokret na frontu, primorao je i levo krilo armije Kraljevine Srbije da se povuče. Austrougari su umarširali u nebranjene predele, čineći stravične zločine nad srpskim narodom u selima istočne Hercegovine i Bosne. Srbi su streljani i vešani, a kuće su im pljačkane i paljene.
Opisujući ova zbivanja na crnogorsko-austrougarskom ratištu, Lazar Rašović upućuje da je zakulisanom igrom kralja Nikole i njemu vernih političara i komandanata, pružena šansa Austrougarskoj da se spasa od potpunog poraza na svom jugoistočnom frontu. Crnogorci su vraćeni sa srpskih teritorija u Hercegovini, u trenutku vojne premoći nad Austrougarima. Vraćeni, mada su već bili presekli prugu Zelenika – Bosna i bili ispred Trebinja. Da bi Austrougarima još više pomogao, kako objašnjava Rašović, kralj Nikola je ”pobunjene” jedinice premestio i uključio ih u ”Drinski odred”. To je značilo da ih udaljuje s fronta, gde su bile pred pobedom. On je situaciju opisao ovako:

”Bitka na Glasincu otpočela je 6. oktobra. Istog dana, pobunio se ”Zetski bataljon” i napustio poziciju Borovac. Komandant odreda Mitar Martinović izvjestio je kralja Nikolu o tome, ovim telegramaom: ‘Njegovom Veličanstvu Kralju – Cetinje. Zetski batalion sramno napustio poziciju Borovac. Sva moja nagovaranja i lično zauzimanje da ne napuštaju poziciju, ostali su bezuspješni. Brigadir M. Martinović’.
Istragom je, naprotiv, utvrđeno, da komandant Martinović ne samo što nije ništa preduzeo da spriječi pobunu, već je, šta više, dao pod sud oficira, kapetana Velimira Dragišića, koji je tu pobunu pokušao da spriječi”.

Ispitivanjem vojnika i oficira, inspektor Rašović je ustanovio da su pristaše Mitra Martinovića (protivnici serdara Janka Vukotića), nekoliko dana pre planirane bitke na Glasincu, stvorili razdor među oficirima, zbog čega je došlo do rečene pobune ”Zetskog odreda”. Agitatori su zahtevali da se komandant brigade Zarije Vuksanović smeni, a ako se to ne učini, da vojnici napuste položaj i da se premeste na položaj kod Kalinovika, stavljajući se pod komandu svog čoveka – takođe, komandanta brigade Raičevića. Rašović pobunjenu jedinicu čas označava kao ”odred”, čas kao ”bataljon”, čas kao ”brigadu”, ali nedvosmisleno upućuje da je njen komandant Vuksanović bio pristaša oficira Janka Vukotića, znači grupe oficira srpski orijentisanih. Zato je jedinicu, pod njegovom komandom, trebalo isključiti iz borbenih dejstava. Oficirima koji su podržavali proaustrougarsku politiku kralja Nikole je to uspelo i Rašović to ovako objašnjava:

”Na sam dan Glasinačke bitke, batalion umjesto da vrši napad, prema već izdatoj dispoziciji od strane Vrhovne komande – napusta poziciju i ide, samovoljno, pod komandu Raičevića”.

Ovo se desilo u momentu, kad je jedan od patriotiski orijentisanih oficira u bataljonu Velimir Dragišić, kapetan i komandir čete, bio u izviđanju neprijateljskih položaja. Dragišić je ovako opisao postupak svoga bataljona:

”Kad sam se vratio iz izvidnice, nijesam našao svoj batalion na poziciji. Komandant bataliona i vojnici sjedeli su pod šatore. Vojnici, noseći svoje prtljage, odlazili su u neredu – u grupama i pojedince, put Kalinovika, gdje se nalazila vojska Andrije Raičevića. Zaprepašćen ovim strašnim prizorom, ja sam upitao najbliže vojnike, šta ovo znači? Odgovoreno mi je da batalion neće da ostane i dalje pod komandom Zarije Vuksanovića, već hoće da ide kod svog čovjeka Raičevića. Spopao me je užas. Na našem desnom krilu, grmi top i puška, planine se prolamaju, a moj batalion, bježi s pozicije!”

Čestiti kapetan Dragišić je bio zaprepašćen. Verovatno da za ovakvu situaciju nikad nije čuo – ni na časovima u vojnim školama, ni u predanjima iz ranijih oslobodilačkih bojeva. Pred njegovim očima, vojska beži s fronta, na kojem je bitka već bila dobijena? U istom trenutku, vidi da oficiri te vojske sede pod šatorom i mirno piju kafu. Kao da se ništa ne dešava što najavljuje tragediju i vojske, i naroda, i države. Dragišić prilazi komandantu bataliona Niku Raičeviću i traži da preduzme sve da se vojska vrati i front, pred predstojeću bitku, uredi. Niko Raičević mu, ležerno, odgovara:

”Pa, eto, neće Zećani pod komandu Vuksanovića… Što ja da sprečavam? I Martinović zna za to”.

Dragišić shvata i izjavljuje pred istražiteljima, kasnije:
”Sad mi je tek postalo jasno. Nesrećna politika odigrava svoju žalosnu komediju u najodsudnijim časovima našeg naroda. Napominjem, da me je odjeljenje moje čete, koje nije bilo sa mnom u izvidnici, čekalo na poziciji. Salutirajući, opet po vojnički, ostavim šator komandanta bataliona i vratim se svojoj četi. Komandujem ‘U front’ i odmah krenem naprijed. Svi me vojnici moje čete poslušaju, i pođu za mnom… Na to će ustati komandant Raičević, obraćajući se meni ovim riječima: ‘Nemoj da ustavljaš vojnike, jer ih ni Mitar Martinović nije zaustavljao! Neka idu i oni kod svoje braće!’ Na ovu bezočnost komandanta, planuo sam i doviknuo, i njemu i svim oficirima: ‘Ja vidim o čemu se radi. Vi nećete da sprečavate bunt, već ga potpomažete. Velimir Dragišić to neće da čini!”

Svakako, Dragišićev istup je smetao organizatorima bunta Zećana i povlačenja crnogorske vojske s drugih delova fronta, pa ga je trebalo izolovati. Komandant Niko Raičević je protiv Dragišića poveo disciplinski postupak, obrazložen činjenicom da je Dragišić odveo četu na front, a da to nije bilo odobreno s višeg mesta. Što će reći, to nije odobrio komandant pobunjenog bataljona Niko Raičević. Dragišić je izveden pred komandanta Mitra Martinovića i ovaj će ga pred svim oficirima degradirati, suprotno zakonu Crne Gore. Naime, degradaciju crnogorskog oficira, mogao je da obavi jedino sud. Ovog puta, Mitar Martinović je sam skinuo oznake sa oficira Dragišića i oduzeo mu sablju. Velimir Dragišić se žalio sudu, ali sudski postupak nije usledio. Suprotno tome, tužba protiv kapetana Dragišića je odmah prihvaćena u ”Drinskom odredu” i on je, zbog neposlušnosti pretpostavljenom, osuđen na dve godine i osam meseci robije.

Lazar Rašović navodi da je uklanjanje Zećana sa fronta bio uvod, i glavni uzrok, crnogorskog poraza na frontu kod Glasinca. No, odlazak zetske jedinice sa fronta, neće biti katastrofalan samo za deo napuštenog fronta, nego će, što je najgore, njen slučaj poslužiti da se sva crnogorska vojska dovede u izgubljenu poziciju. To se vidi iz depeše brigadira Martinovića Vrhovnoj komandi, u kojoj javlja da planiranu pomoć ”Sandžačkom odredu” ne može poslati, jer je u vojsci rasulo! Lazar Rašović, uvidom u činjenice, zaključio je:

”Kao i na Grahovu, tako i ovdje, pobjeda našeg oružja nije se željela. Neka nevidljiva ruka upravljala je događajima i svraćala ih onim pravcem, koji je našim neprijateljima bio povoljan!”

(Neka nam bude dozvoljeno da ovo stanje sa fronta srpske vojske iz 1914. uporedimo sa onim sa frontova srpske vojske iz 1991. U oba slučaja, prepoznajemo ovu ”nevidljivu ruku” Lazara Rašovića. Možemo svedočiti da je samo ona mogla da spasi od poraza (1991-1995) muslimanske i hrvatske trupe – na brzinu formirane, neuvežbane i slabo naoružane, mada su ispred sebe imale Jugoslovensku narodnu armiju – odavno formiranu, solidno uvežbanu i dobro naoružanu).

PRAVOSUĐE – PO VOLjI KRALjA NIKOLE
Možemo samo zamisliti šta je preživljavao kapetan Dragišić kad je video kako se, zakulisanim igrama političara i vojskovađa sopstvene države, sasvim izgledna pobeda crnogorske vojske pretvara u njen poraz. Moralo je da ga obespokoji i saznanje da će posledice ovog poraza biti više nego katastrofalne za srpski narod i njegove dve kraljevine. Činio je šta je mogao. Uzdajući se da će pravda i istina pobediti, u što Srbi veruju od iskona, polagao je sve nade u pomoć crnogorskog pravosuđa. Nije ga obeshrabrila presuda Vojnog suda ”Drinskog odreda”, u kojoj je zapisano da je kapetan Velimir Dragišić kriv, jer se suprostavio naredbama svojih pretpostavljenih. Žalio se Velikom vojnom sudu, s obrazloženjem da ne može da prihvati izrečenu presudu Vojnog suda ”Drinskog odreda”, jer je diktirana od brigadira Mitra Martinovića. Veliki vojni sud je uzeo u obzir sve podnesene činjenice o rasulu na delu fronta s kojeg je odstupio ”Zetski odred” i našao je da u ovim događajima nema nikakve krivice kapetana Velimira Dragišića, pa je prethodnu sudsku odluku poništio. Međutim, Vojni sud ”Drinskog odreda” je ponovo osudio Velimira Dragišića – u raspravi koja se, po odluci Velikog vojnog suda, zvala dosleđenje. U nekoliko dosleđenja pred ovim Vojnim sudom, kapetan Dragišić je, istovetno, osuđivan. Posle toga, kapetan Velimir Dragišić je tražio izuzeće Vojnog suda u ”Drinskom odredu” i molio je da se njegov predmet ustupi Vojnom sudu ”Lovćenskog odreda” – na Cetinju. Veliki vojni sud je ovu molbu kapetana Dragišića uvažio. Predmet je ustupljen Vojnom sudu ”Lovćenskog odreda”, gde je istražni sudija bio Lazar Rašović. Rašović je obavestio Veliki vojni sud da nema nikakvih razloga da se kapetan Velimir Dragišić krivično goni. Ovaj zaključak je prihvaćen od strane Velikog vojnog suda, pa je presuda, u tom smislu, napisana. I kad je izgledalo da će istina i pravda pobediti, umešao se kralj Nikola. Svakako, nije mogao dozvoliti da se kapetanu Dragišiću daje za pravo, jer bi to moglo da uputi na zaključak da su postupci na frontu bili uslovljeni prethodnim tajnim dogovorima crnogorskog kralja i austrougarskog cara – u što će se i Rašović uveriti, tokom svoje istrage u predmetu tužbe protiv Velimira Dragišića. On, u knjizi, o tome obaveštava čitaoca samo kratkim pitanjem:

”Zar nije jasno, šta se iza svega krilo?”

Kralj Nikola postupa energično. Poziva Ministra vojnog i naređuje mu da odmah suspenduje sa dužnosti vršioca dužnosti islednog sudije ”Lovećenskog odreda” Lazara Rašovića. Ministar postupa po suvenerovoj naredbi, ali većina članova Ministarstva vojnog se pobunila protiv ove odluke i tražila je objašnjenje od ministra. Ovaj ih je okupio i rekao im: ”Istina je, isledni sudija je radio po zakonu, ali ovo je – Crna Gora!”

OPASNOST OD SRPSKOG IDENTITETA CRNOGORSKE OMLADINE
Prva godina rata je okončana. Austrougarska je doživela strahovit poraz i njene armije su izbačene iz Srbije, a Crnoj Gori nisu mogle ni da se primaknu. Da nije bilo opisane sabotaže na crnogorskom delu fronta, Austrougarska bi 1914, pored vojnog poraza, doživela i teritorijalne gubitke. Rašović tvrdi da su Crnogorci mogli zauzeti Boku kotorsku, Hercegovinu s Trebinjem i delove istočne Bosne. Sledeća ratna godina, 1915, primorala je Centralne sile da ozbiljnije shvate vojišta u Srbiji i Crnoj Gori. Zaključili su da austrougarske trupe ne mogu same da se nose s dve srpske kraljevine, pa je donesena odluka da Austrougarima pomognu nemačka i bugarska armija, a da se protiv Srbije i Crne Gore mobilišu i šiptarska plemena.
U ovakvoj situaciji, Srbija i Crna Gora su počele pripreme i za obračun s nemačkim armijama. U Crnoj Gori je proglašena mobilizacija za muškarce između 21. i 30. godine starosti, a odnosila se i na studente i srednjoškolce. Bilo je predviđeno da se školovani omladinci obuče i da im se dodele činovi oficira i podoficira. Šef štaba Vrhovne komande na Cetinju Boža Janković je shvatio da je armiji potreban obrazovaniji komandni kadar. Obuku u trajanju od pet meseci, trebalo je da obave vojni stručnjaci iz Srbije.
Kad je ova zrela namera trebalo da se realizuje, počela ju je da ometa spomenuta ”nevidljiva ruka”. Mere protiv vojne obuke preduzeli su ljudi iz najbliže okoline kralja Nikole. Posle banketa u Podgorici – u čast oficira iz Srbije, oduševljeni mladi Crnogorci su izišli na ulice, pevajući patriotske pesme. Najviše ih je bilo iz đačkog bataljona. Pevali su ”Bože pravde” i ”Or’o klikće”. Kad je podgorička policija obavestila Dvor o ovom omladinskom oduševljenju, s Cetinja je, telefonom, naređeno da se svi đaci-vojnici zatvore i predaju sudu. Uhapšeno je 30 studenata i učenika viših razreda gimnazije i učiteljske škole. Obrazovan je vanredni vojni sud, samo za njih. S Cetinja je stigla i karakteristika prekršaja – omladinci su nazvani buntovnicima i, čak, veleizdajnicima. Bez obzira što su ovakva uputstva stigla s najvišeg državnog mesta, ona nisu uvažavana među sudskim tužiocima. To pokazuje da su se Crnogorci odupirali autoritetu monarha i državnoj sili – ako se od strane tog autoriteta i te sile nametala odluka suprotna pravičnosti. Čojstvo i junaštvo, nasleđeno od predaka, kako se vidi, uzori su od kojih je bilo sramotno odstupiti.
Čojstvo nije pogazio ni prvi istražni sudija, oslobodio je svake krivice 30 uhapšenih regruta. Vlast se uznemirila, pa je tražila osobe u tužilaštvu koje će podneti krivičnu prijavu. Istovremeno je naređeno da se zatvorenici ne oslobađaju, bez obzira na odustajanje istražnog sudije od tužbe. Predsednik novoformiranog vojnog suda je oficir narodne vojske Tomica Klikovac, za kojeg Rašović kaže da je bio bez obrazovanja. Klikovac je izabrao novog istražnog (islednog) sudiju. Bio je to dr Blažo Lekić. Kad je dr Lekić proučio predmet, postupio je čestito. Za kratko vreme, prekinuo je istragu i u tom smislu doneo pismeno rešenje. Čojstvo je, ponovo, pobedilo. Sud je pogledao ovo rešenje, predviđeno propisima, pa ga je vratio dr Blažu Lekiću. Možemo samo zamisliti kakvi su pritisci vršeni na ovog istražitelja, ali on se nije dao pokolebati. Ponovo je napisao rešenje o prekidu istrage! Ali, ni kralj Nikola nije popustao. S Cetinja je došlo novo uputstvo. Sud vraća predmet dr. Lekiću, da ovaj, bar u trećem pokušaju, podnese tužbu protiv 30 omladinaca. Sud mu je naredio da to učini. Dr Blažo Lekić ostaje na moralnoj visini, odbija da izvrši naredbu i, treći put, piše rešenje o prekidu istrage protiv 30 omladinaca. Tad je, po zakonima, istražni sudija bio, u isto vreme, i tužilac, pa Sud nije imao drugog izlaza nego, s obzirom na naredbu s najvišeg mesta, da se i sam suprostavi suverenu ili da prekrši zakon. Odlučio se za ovo drugo. Naredio je raspravu bez čitanja tužbe i osudio je 18 studenata na zatvorske kazne od po 4 meseca.
Sudsko raspravno veće je bilo sastavljeno od tri oficira bez škole i jednog (poslušnog) pravnika. U presudi su zadržane kvalifikacije za optužene – veleizdajinici i buntovnici, a obrazloženje je glasilo da se osuđuju zato ”što su se usudili da u sred Crne Gore pjevaju srpsku himnu i pjesmu kralju Petru”.

(Ako nam se dozvoli osvrt na ovaj davni događaj, videćemo da on svedoči o tadašnjem klijanju antisrpstva /seme je bačeno u zemlju ranije/ a da ono danas već cveta u Crnoj Gori).

Pored toga što je ovo unutrašnje razdiranje u crnogorskom društvu nagoveštavalo buduće pukotine u srpskoj naciji (poput onog učinjenog islamiziranjem i katoličenjem Srba), ono je najdirektnije ometalo odbrambenu snagu Crne Gore i to pred predstojeći vojnu agresiju Austrougarske, Nemačke i Bugarske.
Posle ove nepravedne presude, crnogorska omladina je žestoko protestovala. I to ona postrojena u Đačkom bataljonu. Srpski identitet Crnogoraca je uplašio kralja Nikolu, pa je preduzeo mere da ovi omladinci ne stanu na čelo crnogorske vojske, kako je bilo planirano. Naredio je da se samo manji deo ovih školaca, posle regrutnog kursa, proizvede u čin podoficira i to kad završe i dodatni kurs od mesec dana. To je značilo da mnogi među njima: filozofi, pravnici, lekari, tehničari i drugi mogu postati podoficiri posle dva kursa, a u Srbiji, posle regrutnog kursa, dobijaju čin oficira. Omladinci su protestovali, a to je plašilo kralja Nikolu. Da bi im umanjio uticaj među vojnicima, naredio je da se rasporede u što više odvojenih jedinica i da ni jedan ne bude sa svojim saplemenicima. Pored toga, izdao je tajnu naredbu da se na njihovo ponašanje strogo pazi.

Telesne kazne zbog ispoljavanje srpstva
Lazar Rašović nam je ostavio podatke i otvorenijem buntu crnogorskih polaznika vojnih kurseva, što svedoči da je na antisrpskoj politici (pri tome i antidržavnoj) istajavala vrhuška na Cetinju. Ona se obrušila na vojne kursiste u Peći, koji su, ne sluteći u tome ništa neprirodno, ispoljavali privrženost srpstvu i ljubav prema Srbiji. Kad su obavešteni da će, po završetku kursa, biti drukčije tretirani nego kursisti u Srbiji, pobunili su se. Grupa na čelu sa Bogdanom Lebanom je odbila da polože ispit za podoficira, zato što se u Srbiji, za isti ispit, dobija čin oficira. Brogador Radomir Vešović ih je okrutno kaznio. Naredio je da se šibaju. To je činjeno tako dosledno, da mnogi nisu mogli da ustanu. Njihov postupak je okarakterisao kao zločin bune i predao ih sudskim organima. Brigadir Vešović je naredio Vojnom sudu u Đakovici da mora da ih osudi. Sudije su poslušale, pa je studenta pete godine filozofije Bogdana Lebana osudio na pet godina robije, a ostale na dve ili tri. Da je ovaj korak bio čisto antisrpski (s klicama za razaranje srpskog bića), vidi se i po sledećoj naredbi generala Vešovića – zatovorio je kapetana Antića iz Srbije, instruktora crnogorskih kursista, nazvavši ga kolovođom bunta. Ne čekajući pravosnažnost presude, Vešović je, što je brže mogao, Lebana i drugove strpao u Kazneni zavod u Podgorici. Lazar Rašović ovako zaključuje o postupku prema mladim crnogorskim regrutima u Peći, ostavljajući mogućnost da je postupak naredio i kralj Nikola:

”I ovdje, kao i u Podgorici, uzrok je bio isti: druženje đaka sa srpskim oficirima i njihovo otvoreno simpatisanje Srbije. A ko je u Crnoj Gori bio takav, taj je bio antidinastičar i veleizdajnik”.

Da je antisrpstvo rukovodilo poslušnike u državnom aparatu Crne Gore, kad su kažnjavali omladince, vidi se i po tome što je student Milan Popović iz Nikšića kažnjen samo zato što je fotografisao oficire iz Srbije i podgoričku omladinu, kad su se ovi oficiri opraštali i vraćali u Beograd.

Crnogorsko čojstvo jače od antisrpstva kralja Nikole
Lazar Rašović nam u ovoj knjizi pruža dragocene podatke o svom vremenu. Više puta, opisuje s kakvom odlučnošću su ljudi u sudskim organima čuvali svoju čast i istrajavali na pravičnosti, suprostavljajući se naredbama kralja Nikole. U pitanju je zadivljujuće čojstvo. Ono se ogleda i u postupku istražnog sudija Vojnog suda ”Lovćenskog odreda” i sudija Velikog vojnog suda na Cetinju. Istražni sudija je, jednostavno, na žalbu branilaca osuđenih studenata, doneo odluku da se istraga protiv studenata prekida. Na osnovu nje su studenti oslobođeni iz zatvora, a Veliki vojni sud je potvrdio ovakvo rešenje. Razbesnevši se, kralj Nikola je pozvao istražnog sudiju Vojnog suda ”Lovćenskog odreda” (šteta što mu Rašović ne navodi ime). Rekao mu je:
”Vi ste izdajnik, kad možete rješavati od odgovornosti one buntovnike i izdajnike!”
Istražni sudija se nije zbunio, niti se uplašio. Odgovorio je da je radio po zakonu i da mu je savest čista. Rašović piše da se kralj Nikola nije mogao savladati i da je u takvom stanju izgovorio, pred istražnim sudijom, rečenice svog političkog (antisrpskog) programa:
”Daću ja Vama to Vaše ‘po zakonu!’ Svi vi, koji ste sa Save vodu pili, pravi ste izdajnici. Ja ću se s vama obračunati!”

NA CETINjU SE PRIPREMA PAKAO SRBIJI
Mada je ovo što je navedeno (s nacionalne i državne tačke gledišta) zaprepašćujuće, Rašović piše da je to manje važno u odnosu na proaustrougarsku delatnost kralja Nikole preko svog najmlađeg sina Petra, komandanta ”Lovćenskog odreda” i na neke druge načine. Uverava da je takva delatnost bila uzrok strašnim porazima srpskog oružja krajem 1915. godine i velikom pomoru vojnika i stanovnika Kraljevine Srbije. Jedan od najvažnijih razloga za veliko stradanje Srba je odluka kralja Nikole da onemogući dobru saobraćajnicu između Srbije i Crne Gore.
Vrohovna komanda Srbije je uočila da je sasvim izvesno da će, u slučaju novog napada Centralnih sila, srpska vojska morati da se skloni u Crnu Goru, pa je napravila plan da izgradi prometan put: Kosovska Mitrovica – Peć – Andrijevica. Svoje obaveze prema putnom projektu, Vlada Srbije je izvršila i Vlada Crne Gore je trebalo da obavi građevinski deo posla. Kralj Nikola je, za ove poslove, naimenovao svog intimnog prijatelja Smodlaku. Rašović kaže da je Smodlaka bio inžinjer, ali mu ne navodi ime, ni poreklo. Prema prezimenu, sigurno je da je iz Austrougarske.
Gradnja puta je započeta, ali se ostalo na tome. Rukovodioci projekta, pod upravom Smodlake, odugovlačili su s radovima. U Beogradu su saznali za ovo, pa su ponudili crnogorskoj Vladi i materijal i radnu snagu. I ono što se ne bi moglo očekivati, usledilo je. Vlada Crne Gore je potpuno obustavila rad na deonici puta Peć – Andrijevica!
Da ne bismo o posledicama ovakve odluke Cetinja nagađali, preuzećemo o tome tekst Lazara Rašovića. On ih je, nepogrešivo, bio svestan:
”Da je ovaj put bio gotov, čitavi događaji – iza bugarskog napada na Srbiju, išli bi drugim tokom. Srbija bi, polagano odstupajući, prenijela tešku artileriju, automobile i komoru u Crnu Goru, tu bi se utvrdila i sa crnogorskom vojskom davala uspješni otpor neprijatelju. Ovako je srpska vojska morala svu svoju tešku artileriju, sve automobile i kola da uništi u Metohijskoj ravnici, jer se od Peći nijesu mogla dalje vući. Sva ratna sprema srpske vojske uništena je zbog toga, što je neiskrena i nebratska politika sa Cetinja spriječila dovršenje puta Peć – Andrijevica i time prouzročila onu strašnu katastrofu.

Mada je ovo što je navedeno (s nacionalne i državne tačke gledišta) zaprepašćujuće, Rašović piše da je to manje važno u odnosu na proaustrougarsku delatnost kralja Nikole preko svog najmlađeg sina Petra, komandanta ”Lovćenskog odreda” i na neke druge načine. Uverava da je takva delatnost bila uzrok strašnim porazima srpskog oružja krajem 1915. godine i velikom pomoru vojnika i stanovnika Kraljevine Srbije. Jedan od najvažnijih razloga za veliko stradanje Srba je odluka kralja Nikole da onemogući dobru saobraćajnicu između Srbije i Crne Gore.
Vrhovna komanda Srbije je uočila da je sasvim izvesno da će, u slučaju novog napada Centralnih sila, srpska vojska morati da se skloni u Crnu Goru, pa je napravila plan da izgradi prometan put: Kosovska Mitrovica – Peć – Andrijevica. Svoje obaveze prema putnom projektu, Vlada Srbije je izvršila i Vlada Crne Gore je trebalo da obavi građevinski deo posla. Kralj Nikola je, za ove poslove, naimenovao svog intimnog prijatelja Smodlaku. Rašović kaže da je Smodlaka bio inžinjer, ali mu ne navodi ime, ni poreklo. Prema prezimenu, sigurno je da je iz Austrougarske.
Gradnja puta je započeta, ali se ostalo na tome. Rukovodioci projekta, pod upravom Smodlake, odugovlačili su s radovima. U Beogradu su saznali za ovo, pa su ponudili crnogorskoj Vladi i materijal i radnu snagu. I ono što se ne bi moglo očekivati, usledilo je. Vlada Crne Gore je potpuno obustavila rad na deonici puta Peć – Andrijevica!
Da ne bismo o posledicama ovakve odluke Cetinja nagađali, preuzećemo o tome tekst Lazara Rašovića. On ih je, nepogrešivo, bio svestan:
”Da je ovaj put bio gotov, čitavi događaji – iza bugarskog napada na Srbiju, išli bi drugim tokom. Srbija bi, polagano odstupajući, prenijela tešku artileriju, automobile i komoru u Crnu Goru, tu bi se utvrdila i sa crnogorskom vojskom davala uspješni otpor neprijatelju. Ovako je srpska vojska morala svu svoju tešku artileriju, sve automobile i kola da uništi u Metohijskoj ravnici, jer se od Peći nijesu mogla dalje vući. Sva ratna sprema srpske vojske uništena je zbog toga, što je neiskrena i nebratska politika sa Cetinja spriječila dovršenje puta Peć – Andrijevica i time prouzročila onu strašnu katastrofu i one neopisive patnje srpske vojske preko snežnih gudura albanskih planina”.

Kraljevi dvorjani proriču propast Srpstva
Lazar Rašović piše da kralj Nikola nije za komandante vojske u Prvom svetskom ratu postavio svoje sinove, koji su to bili u oba balkanska rata. On slikovito predstavlja angažovanje članove dinastije u balkanskim ratovima, odajući im priznanje. Pohvaljuje i kraljeve kćerke Vjeru i Kseniju. One su se kretale od bolnice do bolnice, noseći poklone ranjenicima. Treća kćerka, Milica Nikolajevna, supruga ruskog kneza, o svom je trošku podigla bolnicu na Cetinju. Kneževi Mirko i Danilo su komandovali armijama, a kralj Nikola je sam pratio situacije na frontu, komandujući i lično. U Prvom svetskom ratu je crnogorska dinastija bila nešto sasvim drugo. Izvlačenje iz komandne strukture kneževa Mirka i Danila, Rašović tumači kraljevom odlukom da što više oslabi crnogorske armije. Činjenica da je na komandno mesto ”Lovćenskog odreda” postavio najmlađeg sina Petra, neiskusnog, još je jedan prilog za ovakav zaključak. Posebno, zato,što će se videti da je Petar bio tajno zadužen da održava redovne veze sa austrougarskim emisarima.
Inače, upućuje nas Rašović, na Cetinju su se okupili dvorjani koji su otvoreno propagirali simpatije prema Austrougarskoj. Šteta je što Rašović ne navodi puna imena i prezimena ovih pristalica srpskih neprijatelja, nego to čini jedino prezimenima. Ove ljude oko kralja Nikole zove ”Austrijancima” i ovako ih nabraja: dr Perazić, mitropolit Mitrofan, Popović (Jabučani)… Navodi da je dr Perazić otvoreno govorio kako je propast Srpstva sasvim izvesna, a njegove su kćerke priređivale, neskriveno, domaće zabave u čast svake pobede Centralnih sila na frontovima. Kasnije će kćerke dr Perazića, kad Austrougari budu marširali prema Cetinju, izići iznad Bajica i dočekati ih. Uhvatile su pod ruku poručnika Švajnbaha, komandira jedinice ”Jeger” iz Tirola, i sa njim, slavodobno, ušetale u Cetinje. Drugog dana po okupaciji Cetinja, dr Perazić, lični lekar kralja Nikole, je pozvao na svečanost, u svoj dom, sve austrougarske oficire. Svojim postupcima je pokazao da je bio austrougarski obaveštajac. To je bilo tačno, jer je predao Austrougarima i pripremljen spisak Crnogoraca – radi hapšenja i slanja u zarobljeničke logore. Ubrzo je napustio Crnu Goru, odselio u Austriju i tamo dobio čin majora austrougarske vojske.

Kralj Nikola daje novac šiptarskim bandama – da ubijaju Srbijance
Lazar Rašović nas obaveštava da je istina o antisrpskoj politici kralja Nikole otkrivena zahvaljujući i iznenadnoj aferi u Banci Crne Gore. Sve je počelo time što je crnogorski konzul u Skadru Aleksa Martinović, nesmotreno, nekome ispričao da je blagajnik Crnogorske banke (izvesni Đurašković) odneo austrougarskom konzulu u Skadru 300.000 zlatnih kruna. Novac je iskorišćen, što su na Cetinju znali, za organizovanje šiptarske plemenske vojske, koja će se pobuniti protiv vlasti u Tirani i krenuti da ubija srpske vojnike i narod u albanskim planinama. Da ovo nije puko nagađanje, jer je nepojmljivo da se tako nešto moglo dogoditi, Lazar Rašović nam nudi obilje činjenica. Piše, da se o tome počelo naširoko pričati, pa se rečeni bančin blagajnik Đurašković našao pogođen. Iskoristio je priliku kad je crnogorski konzul iz Skadra Aleksa Martinović došao na Cetinje, pa ga je, nekoliko puta, udario štapom po glavi. Uvređeni Martinović je, tek posle toga, bio spreman otvoreno da svedoči o crnogorskom finansiranju šiptarskih bandi – po zamislima Austrougarske. Intervenisali su iz okruženja kralja Nikole. Nagradili su Martinovića time što su ga odredili za pratioca Prestolonaslednika Danila, koji je kretao na put u inostranstvo.
No, sve je bilo kasno. Činjenice su već bile poznate stranim diplomatama na Cetinju. Predsednik Upravnog odbora Crnogorske banke Risto Popović je pokušao objasniti strancima da je 300.000 kruna u zlatu ustupljeno austrijskom konzulu na ime otplate crnogorskih nabavki u Monarhiji, ali, naravno, u to više niko nije verovao. Kao što niko nije verovao ni u izjavu Dvora da je Prestolonaslednik Danilo slabog zdravlja i da će se u stranim banjama lečiti. Danilo je otputovao u Atinu i tamo, više puta, razgovarao sa grčkim kraljem Konstantinom, proaustrougarski orjentisanim. Posle se bavio u Italiji i Švajcarskoj, gde se sastajao sa emisarima Beča. Posebno s austrijskim baronom Bernsdorfom. Rašović piše da mu je perjanik kralja Nikole V. Mitrović predao svoje beleške o dolasku iz inostranstva Alekse Martinovića, preko koga je Prestolonaslednik Danilo obavestio kralja Nikolu o svojim državničkim koracima prema Austrougarskoj. U tim zabeleškama je bila i izjava kralja Nikole pred svojim dvorjanima, koju je L. Rašovića uneo u knjigu:
”Nemojte se plašiti. Nijesam se ja uzalud oprijateljio sa kućom Meklenburg-Strelic. Moj Danilo je pametna glava. Srbija će, izgleda, propasti, ali mi se, ipak, nemamo čega bojati”.
Rašović navodi da su se ostali detalji angažovanja Prestolonaslednika saznali posle rata. On će ih nabrojati ovako:
”Kralj Nikola je znao da će Bugarska napasti Srbiju. U tom slučaju, više je nego sigurno da će Srbija morati podleći. Stoga, treba biti načisto šta on ima da očekuje, u tom slučaju. I zato je poslao Danila, da za taj slučaj sklopi sa Centralnim vlastima ugovor. Prema tome ugovoru, kralju Nikoli su Centralne vlasti garantovale opstanak njegove dinastije na srpskom prestolu; Crna Gora imala bi da obuhvati dio Hercegovine, do blizu Trebinja, zatim bi išla granica iza Gacka – u pravcu ka Foči, dalje – između Pljevalja i Tare do Sjenice. Od Stare Srbije, pripalo bi Crnoj Gori od Kosovske Mitrovice, pravcem južno od Kosova do Ferizovića. Prizren bi bio prestonica kralja Nikole”.

Vlada Crne Gore radila na satiranju vojske i naroda iz Srbije
Lazar Rašović se dotiče povlačenja vojske i naroda Kraljevine Srbije preko Albanije i Crne Gore, pa vapi da se, za masovnu smrt, mučnu glad i pripremljene nedaće Šumadincima, ne okrivljuje narod Crne Gore, nego njena Vlada. Navodi da bi pri strašnoj golgoti, sem srpske, ”svaka druga vojska pod onim uslovima podlegla”. Teško je prepričati to što je opisivao očevidac Lazar Rašović, pa ćemo njegovu optužbu Vlade Crne Gore doslovno preneti:
”Ostaci komore i teže artilerije, koja je, nekako uz ogromne napore, dotjerana do Peći, nije mogla dalje, jer put Peć – Andrijevica, krivicom Vlade crnogorske, nije bio gotov, i sva ta komora i artilerija uništena je u ravnoj Metohiji. I tako je srpska vojska, bez igdje ičega – bez svoje komore, bez spreme. Ali, ona je išla u bratsku Crnu Goru, koja će, biće svakako, priredila sve da umorni borci nađu krova i počinka. Ali, kakvo grozno razočaranje! Crnogorska vlada ne samo da nije ništa preduzela, da srpska vojska bude na putu kroz Crnu Goru snabdjevena, već je, naprotiv, sve moguće činila da srpsku vojsku dovede u što teži položaj. Činovnike, u koje se nije pouzdavala, da će svoj rad podešavati vladinim namjerama, ona je primještala sa onih stanica kuda je imala proći srpska vojska. Na najvažnijem mjestu – Andrijevici, postavljen je baš u te dane jedan odani činovnik crnogorskog dvora i vlade – Milan Ramadanović… srpska vojska je pešla crnogorsku granicu na nekoliko mjesta… Bilo je jedinica koje prije dolaska u Metohiju nijesu po tri dana ništa za hranu dobile. Ali, vojnici još nijesu gubili nadu. Pred njima je bila Crna Gora, a tamo će naći okrepe i duši i tjelu. Ali su se mučenici u nadi prevarili. Već oko Rožaja, na putu do Andrijevice, popadao je veliki broj vojnika – od gladi. Na putu od Peći do Plava, uz Rugovu, na svakih deset metara, mogli ste vidjeti srpske vojnike, gdje leže kraj puta, izmoreni glađu, žeđu i strašnim štrapacima! Mnogi su već bili mrtvi. Arnauti, kao hijene, napadali su na ove mučenike, skidali sa njih odijela, pretraživali ih radi novaca, a sa mnogima su zadovoljavali svoje divlje nagone, razmrskavajući im glavu kamenjem, ili mu sijekući uši, ruke, noge, vadeći oči i tome slično. Na jednom mjestu usred Rugove, na mjestu Hanovi, osam srpskih vojnika je nađeno potpuno golih i odsječenih glava”.
Čestiti Lazar Rašović, vidi se, ne može a da ne ispriča istinu do kraja. Bez obzira što je ona bolna, jer je u pitanju srpsko samosatiranje, takvo da je nacija bila na granici biološkog opstanka. Pogledajmo šta je dalje pratilo vojsku i narod Srbije kroz Crnu Goru:
”Zajednički cilj je svima lebdeo pred očima: ne pustiti da bude okaljano srpsko ime… Vođeni tim mislima, svaki pojedinac je išao naprijed. Jedni su padali pokraj puta, tu ostajali – umirali. Tela su raznosila gladna zvjerad i tice grabljivice, mrcvarili ih divlji Arnauti. Drugi, koji su imali još malo snage, stremili su naprijed. I što god su dublje ulazili u Crnu Goru, sve je bilo teže. Na cijelom putu od Peći i Rožaja pa sve do Podgorice, crnogorska vlada nije podigla ni jedne komorske stanice”.
Rašović preklinje da čitaoci imaju u vidu da je ovaj predeo Crne Gore siromašan i da su ovde seljaci jedva imali hrane i za svoju čeljad. Svu krivicu prebacuje na Vladu i obaveštava da su imućniji crnogorski seljaci pripravljali hranu za srpske vojnike, uvodili ih u kuće, ali to je bilo malo. Tesne kuće i po koji han, mogli su da smeste samo 10% prispelih vojnika i naroda. Ostali su, po zimi i snegu, spavali pod otvorenim nebom. I kupovali hleb po desetostrukim cenama, jer poneko od domaćina nije mogao da odoli brzoj i dobroj zaradi – kao uvek i kod svake ljudske zajednice.
Da bismo bili pravedni prema Lazaru Rašoviću i svom srpskom narodu, koje mu je svaka nedaća poslednjih stoleća pripremana u evropskim prestonicama, citiraćemo njegov zaključak o uzrocima opisanih paklenih muka naroda Kraljevine Srbije:
”Oni vojnici srpski i izbjeglice, koji su prošli ovaj strahoviti put ponijeli su iz Crne Gore najstrahovitije utiske. Docnije su se izražavali najpogrdnije o Crnogorcima. A to je pogrešno. Naš srpski narod u Crnoj Gori, kao god i u Šumadiji, Bosni i Hercegovini, Srijemu, u svojim osnovnim crtama je dobar. Za stradanje srpske vojske i naroda preko Crne Gore, nije kriv siromašni narod u Crnoj Gori, već kralj Nikola i njegova vlada, koji su sve činili, da prolaz srpske vojske kroz Crnu Goru otežaju i da joj na taj način pripreme strašnu katastrofu”.
Rašović upućuje da je Vkada Crne Gore mogla da obezbedi potpunu ishranu naroda i vojske iz Srbije, ali to nije činila – zbog dogovora sa Austrougarskom. Evo Rašovićevog objašnjenja o neiskorišćenim mogućnostima za sprečavanje gladi:
”U Peći je, naprimer, bilo toliko hrane da je sva vojska mogla biti lako snabdjevena do Podgorice. Govorili su da nije bilo dovoljno peći. U tom slučaju, oskudica u hlebu, mogla se nadoknaditi mesom. A stoke u Metohiji je bilo dosta. Zašto se nijesu podigle komorske stanice u: Plavu, Andrijevici, Mateševu, Bioču i Podgorici?… Sam narod, i pored svih oskudica, mogao bi organizovati te stanice. Ali, to crnogorska vlada nije dozvolila. U Kučima su sela sama, besplatno, iznosila na put hranu vojnicima. Međutim, vlasti su i to zabranile, s motivacijom da će se o njima država pobrinuti”.
Rašović, na kraju ovog dela svoje knjige, zaključuje da je kralj Nikola imao na umu dve obaveze prema Austrougarskoj: da pomogne što masovniji pomor stanovnika Srbije i da postavi temelje za neslogu i podelu srpskog naroda – da otuđi žitelje Crne Gore od onih u Srbiji.

Kraljev sin Petar pasivizirao svoj deo fronta
Kao što su vlasti činile sve da se pred narodom i vojskom iz Srbije, u toku povlačenja prema Grčkoj, ne omogući gradnja saobraćajnice preko neprohodnih vrleti i da im ne dođe na dohvat ruke i ono malo spasonosnog hleba – što ga je mogao crnogorski narod ponuditi, tako su, pre toga, uređivale front (koliko je to bilo moguće uz prisutni patriotizma i srpski identitet Crnogoraca), kako bi austrougarski i nemački stratezi imali što manje problema u ratu protiv Srbije i Crne Gore 1914. i 1915. Videli smo kako su kralj Nikola i njegovi sledbenici uspeli da spasu Austrougarsku od poraza – kad su Crnogorci bili na domaku Trebinja i Sarajeva, a sad da se upoznamo sa situacijom na južnom delu ratišta, u predelu Lovćena. Tu je front držao ”Lovćenski odred”, kojim je komandovao najmlađi kraljev sin Petar. Rašović navodi da je ovaj deo crnogorske vojske mogao da bude veoma neugodan po austrougarske pozicije na Jadranu. Pučinom su gospodarili saveznički brodovi i Boka kotorska je mogla biti lako oslobođena. Austrougari nisu imali prilike da svoje trupe ojačavaju i snabdevaju pomorskim putem, a sa kopna je to bilo nemoguće u početku rata, zbog rečenog prodora Crnogoraca kroz istočne delove Hercegovine i Bosne. Kraljević Petar je potpuno pasifizirao ovaj deo fronta, u dogovoru s Austrougarima u Kotoru. Rašović opisuje da je mir trajao mesecima i da su obostrane mere na frontu dogovarane prilikom čestih susreta kraljevića Petra i bivšeg vojnog atašea Austrougarske na Cetinju – Hupke. Hupka je, čim je rat počeo, doputovao u Kotor. Sastajao se s kraljevićem Petrom, tajno, istočno od Tivta u Polju Krtolama. Saznalo se da su u društvu Kraljevića, tim prilikama – i u komandnom šatoru, viđane žene sumnjivog morala. Školovani omladinci u ”Lovćenskom odredu” su shvatili da je na ovom delu fronta došlo do otvorenog savezništva Austrougarske i Crne Gore. Oni su pratili kretanje svog komandanta i otkrili su njegove tajne sastanke sa Hupkom. Ova neverovatana vest stigla je i do cetinjske čaršije. Diplomatski kor se uznemirio i tražio je objašnjenje od članova Vlade. Plamenac, ministar inostranih poslova, rekao je diplomatama da o tome ništa ne zna. Oni su otišli na dvor. Primio ih je kralj Nikola. Nije mogao poreći susrete kraljevića Petra i Hupke, pa je obavestio da je u pitanju susret radi izbegavanja nehumanih posledica ratovanja. Kralj im je, uz osmeh, rekao:
”Ah, ta šta ste se uzrujali. Ja već znam za to. Pero je imao samo da se dogovori sa komandantom austrougarske vojske, kako ne bi aeroplanima napadali naše varoši”.
A, sutradan po ovom objašnjenju kralja Nikole, Austrougari su aeroplanima bombardovali Cetinje, ranivši 3 osobe.
Naravno, diplomate kraljevim rečima nisu verovale, jer je do njih stiglo mnogo informacija iz ”Lovćenskog odreda”, u kojem su gušene pobune mladih i školovanih vojnika, protivnika politike kralja Nikole. Kraljević Petar je preduzimao sve protiv ovih nezadovoljnika, pa je nekoliko dobrovoljaca iz Budve dao batinati. Njihova krivica je bila u tome što su pevali srpsku himnu. Jedni su udaljavani iz Odreda, a drugi sudski gonjeni. Tako je napisana tužba i protiv Jovana Drecuna, studenta prava. Tokom ovog sudskog procesa, ponovo se videlo na delu poštenje i čojstvo Crnogoraca – članova Vojnog suda. I pored strogog zahteva komandanta ”Lovćenskog odreda” da se student Drecun kazni, sudije su ga oslobodile svake odgovornosti.
Lazar Rašović piše da su nerazumni postupci komande na lovćenskom delu fronta, kao i onih odranije – tokom crnogorske vojne nadmoći nad austrougarskim trupama u Hercegovini i Bosni, zabrinjavali patriotiski opredeljene oficire i narod, ali su svi gajili nadu da će austrougarska agresija na Crnu Goru biti zaustavljena i slomljena. Autor opisuje ratnu sliku na crnogorskom vojištu 1915. godine i izračunava da nije bila katastrofalna za srpsku stranu, pod uslovom da je kralj Nikola želeo da se suprostavi neprijatelju. Uverava da je morska obala bila pod kontrolom saveznika, a da austrijske trupe nisu mogle prodreti kroz planinske klance Crne Gore. Evo tog prikaza:
”Poslije sloma Srbije, očekivao je sav naš narod, da će se ostaci srpske vojske, zajedno sa Crnogorcima, utvrditi u sure gudure i tu čuvati žižak srpske slobode, do ishoda rata. Strateški položaj Crne Gore opravdavao je ovo očekivanje, jer je crnogorsku obalu čuvala flota moćnih saveznika, a na zapadu, sjeveru i istoku, Crna Gora je imala takva utvrđenja da na prodiranja preko njih ni mašta cara Viljema nije smjela da se odvaži”.

(S obzirom da se bavimo uzrocima čestih srpskih samosatiranja, neka nam bude dozvoljeno da primetimo da su ovakva nadanja srpskog naroda tinjala i tokom razbijanja Jugoslavije od 1990. do 1995, kad se sumnjalo u srpsko rukovodstvo, ali se nije verovalo da i ono, iako je išlo na ruku neprijatelju, može upropastiti očiglednu srpsku nadmoć na frontovima).

Da pratimo dalje hroniku Lazara Rašovića.
On kaže da je sve bilo jasno kad se videlo da se vojska iz Srbije ne zaustavlja u Crnoj Gori. Preživeli deo je odmicao put Skadra, Drača i Medove. Dobronamerni ljudi su se bojali da će Austrougari, preko Lovćena, stići do Skadra i tako preseći odstupnici srpskoj vojsci. U tom trenutku, bilo im je jasno da kraljević Petar nema nameru da uvede crnogorske trupe u borbu. Ovu moguću pogibelj vojske i naroda iz Srbije, spasio je obzir Beča prema kralju Nikoli. Vlada Austrougarska je shvatila da bi time bila lako otkrivena proosovinska politika crnogorskog vladara, pa su odustali od ulaska u Crnu Goru – dok kolone srpskih paćenika ne napuste njeno tlo. I drugi obzir je zaustavio Austrougare da ostvare ovaj plan uništenja preživelih srpskih vojnika. Bojali su se da bi Crnogorci mogli da otkažu poslušnost kralju Nikoli i da se, zajedno sa Srbijancima, odluče za borbu. Nemačka i austrijska komanda je računala s tim da bi se rat na ovom delu fronta produžio, a njima su trupe trebale na zapadnom i istočnom frontu. Zato su se opredelile na dogovor sa kraljem Nikolom – da vojska Srbije napusti Crnu Goru i da Crnogorci ne daju otpor Austrougarima na frontu kod Lovćena. Tako je 26. decembra 1915. godine počela realizacija ove zamisli. Austrougari su, iz svih artiljerijskih oruđa, bombardovali Lovćen iz bokokotorskih utvrđenja i s brodova u Zalivu. Jeka je bila paklena i Rašović je ovako opisuje:
”Grmljavina topova bila je tako strašna, da se nešto strašnije ni zamisliti ne može. Dan i noć su odlijegale crnogorske planine strašnom jekom. U unutrašnjosti zemlje, zavladala je zabrinutost. Ljudi, pak, koji su poznavali stratešku važnost Lovćena nijesu se plašili, jer su znali da topovi sa utvrđenja iz Boke i flote na moru ne mogu da dobace visoku lovćensku kupu, i Crnogorac može slobodno na Lovćenu da šeta, prkoseći toj paklenoj grmljavini”. Ali, najednom, kao grom iz vedra neba, pronese se kroz Crnu Goru vijest – Kuk i Krstac zauzeti!… Da li je iko živ pretekao?… Već su se čule priče o strašnom pokolju. Neko je rekao da je palo 100.000 Austrijanaca… Niko nije ni slutio da Lovćen, u ovoj borbi, nije okvasila ni jedna jedina kaplja krvi”.
Ogrešili bismo se ako bismo prepričavali ono što Rašović govori o situaciji u komandi ”Lovćenskog odreda” u vreme austrougarskog bombardovanja Lovćena, pa ćemo navesti njegove reči:
”Kad je otpočelo bombarodvanje, Štab komandanta ”Lovćenskog odreda” knjaza Petra nalazio se u selu Naležićima, kod Budve. Prije početka bombardovanja, knjaz Petar je poslao bio svome ocu naročitoga kurira i dugo poslije toga razgovarao s njim telefonom. Bombardovanje je otpočelo u 6,00 sati ujutru. U 8,00 sati, knjaza Petra je, najednom, nestalo… Telefon iz Vrhovne komande neprestano je zvrčao, ali uzalud… Tek u tri sata pslije podne, knjaz Petar se vratio iz Polja Krtole, gdje je sa Hupkom imao poslednji sastanak”.
Kraljević Petar je tešio svoje podređene da se ne boje, jer crnogorska stvar stoji dobro. Tačno onako kako je kralj Nikola govorio pristalicama, dodajući da će samo srpstvo propasti. Komandant fronta kraljević Petar je naredio odstupanje sa Lovćena i kad su se, tome, usprotivili oficiri, viknuo je:
”Šta vi znate! Tata bolje zna od sviju nas. Desno krilo je potučeno, pa i mi mora da odstupimo!”
(Ovde nam se, opet, nameće slika istovetne situacije prilikom razbijanja Jugoslavije 1991 – 1995, tate uvek sve najbolje znaju).
Slika na frontu nije bila takva kakvu je je predstavio oficirima komandant Petar. Desno krilo na Njegušima nije bilo ugroženo od Austrijanaca. Ali, kad se povukao ”Lovćenski odred” i kad su Austrougari prodrli do Budve, bez otpora – svakako, desno krilo na Njegušima je bilo opkoljeno, pa mu je naređeno da se povuče na Bukovicu. Nije ovo bila jedina gluma kralja Nikole prilikom prepuštanja dela Crne Gore neprijatelju. Kralj dolazi na Ivanova Korita, drži patriotski govor Kučko-bratonoškoj brigadi i šalje je na centralni deo fronta na Lovćenu, kad se ostale jedinice, po Petrovoj naredbi, povlače. Praktično, poslao je ove borce u klopku, jer ih se bojao – najenergičnije su ispoljavali srpski identitet. Kad su Kuči i Bratonožići zauzeli određeni položaj na Presjeku, već su Austrougari bili svukud oko njih. U to vreme, kralj Nikola je već napustao Cetinje i bežao prema Podgorici. Kuči i Bratonožići su se odlučili za proboj iz obruča i uspeli su. Istovremeno, ”Sandžački odred” je zaustavio Austrougare i teško krvario na Mojkovcu. Njenom komandantu, kralj Nikola je poslao depešu da izdrži do poslednjeg borca. Drugim jedinicama je naređivao povlačenje, naravno da bi pogoršao opšti položaj crnogorske vojske na frontovima.
Iznenadila ga je vest da su Kuči i Bratonožići izbegli planiranu klopku i zarobljavanje. Izdao im je naredbu da pripreme odbranu na Carevom lazu, planirajući da ih tamo zadrži, kao i ”Sandžački odred” na Mojkovcu, dok Austrougari ne stignu na albansku granicu. Tako se i desilo. Stigli su na reku Bojanu. Prethodno su pali Bar i Ulcinj. Predstojao je strašan obračun, jer su Crnogoraci bili spremniji da izaberu smrt, nego predaju.
Kralj Nikola je to znao. Znao je i narav svojih vojnika, pa im je otpravio naredbu, u koju je utkao, kobajagi, dogovor s Austrougarskom, uz očuvanje suvereniteta Crne Gore.
(Bože, opet sličnost sa 1999 – kad je Rezolucija SB 1244 garantovala suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, a trupama NATO prolaz kroz našu zemlju).
Evo tog slova kralja Nikole:
”Sa Austrougarskom sam sklopio ugovor, po kome će se austrougarskim trupama dozvoliti prolaz kroz Crnu Goru za Albaniju, a Crnogorci ostaju kod svojih kuća. Oružje će se pokupiti i skloniti u crnogorske magacine. Vlada i sve vlasti crnogorske ostaju na svojim mjestima”.
Marketinški, ova odluka je dobro prihvaćena u narodu – ocenjena je kao mudra. No, sve je bilo drukčije. To se videlo već sutradan. Kralj je pobegao iz Crne Gore, a Vlada je prestala da vlada.

Austrougari rasrbljivaju Crnogorce
Uspostavljanjem vlasti u Crnoj Gori, Austrougari pokazuju predusretljivost porodicama bliskim dinastiji. Izdaju im pasoše, da bi otputovale u Francusku. Kraljeve pristalice prisno sarađuju sa okupatorom (mitropolit Mitrofan, Filip Jergović, Slavo Ramadanović, dr Perazić, Popovići – Jabučani), šalju nepodobne u austrougarske logore, a prijateljima Austrougarske daju zadatke. Glavni se sastoji u obavezi hrvaćenja Crnogoraca. Za tu svrhu, iz Bosne i Hercegovine su doputovali franjevački (katolički) sveštenici. Srpski udžbenici su paljeni, ćirilica zabranjena i srpsko ime se nije smelo izgovoriti. Crnogorci su mogli da se nazivaju samo Hrvatima.
(I ovog puta, ne možemo a da ne uporedimo ove davne prilike u Crnoj Gori sa sadašnjim – umesto Mitrofana, imamo Dedajića, Brkovića umesto Perazića, zahteve: za latinicu umesto ćirilice, katolicizam umesto pravoslavlja, hrvatstvo umesto srpstva).

Srpstvo u Crnoj Gori leči rane
Austrougarsko rasrbljivanje Crnogoraca, sad vidimo, imalo je delimičnog uspeha. Toga su bili svesni državnici i intelektualci u Crnoj Gori, pa su, posle oslobođenja, pristupili lečenju ranjenog srpskog tela. Tome u prilog je i ime crnogorskog parlamenta 1918. godine: Velika Narodna Skupština Srpskog Naroda u Crnoj Gori. (Poražavajuće je /za nas Srbe/ to što su, u poslednjih 50 godina dvadesetog stoleća, istoričari i drugi, vrlo često, izbegavali da u stručnoj literaturi ovo zakonodavno telo Crne Gore obeležavaju pravim imenom. Obično su deo: ”Srpskog Naroda” izostavljali, na što je upozorio naš savremeni istoričar dr Nikola B. Popović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu).
Crnogorski oficiri, koji su se vratili iz austrougarskog zarobljeništva, okupili su se 4. novembra 1918. godine na Cetinju i potpisali patriotsku izjavu, s naznakom da su se borili u sva tri prethodna rata kao Srbi. Bio je to odgovor na antisrpsku delatnost izdajnika tokom okupacije. Deo izjave, uz osvrt da je pisana malo nezgrapnim rečenicama, navodimo:
”Naše pokoljenje, vjerno tradicijama svojih predaka, pokazalo je u bezbrojnim bojevima tri potonja rata u mukama i patnjama, koje je naš narod, kao deo srpskog naroda, pretrpio što može da uradi Srbin Crnogorac za velike narodne ciljeve. Gladan, go, bos i nenaoružan, nesnabdjeven, golim prsima i snažnom desnicom rušio je Skadarske bedeme, razbijao na Glasnicu strašnu organizovanu neprijateljsku premoć i svaki klanac, svaki vrh od Lješa do Ulcinja, od Bregalnice do Sarajeva svojom krvlju je oblio… Njega napustaju Vrhovne vođe, stvorivši mu bezizlazan položaj… On biva predan na milost i nemilost neprijatelju, i nastade golgota srpskog naroda u Crnoj Gori… Za sve to, jedini krivci, jedini tvorci sramne kapitulacije jesu: Vrhovni vojnički i politički vođi našeg naroda, a ne narod i vojska, koji su do kraja, požrtvovanjem, vršili svoju dužnost prema Domovini, Srpstvu i Saveznicima”.

Kneginja Ksenija potvrđuje očevo savezništvo s Austrougarskom

I ova pismena izjava crnogorskih oficira, da je Vrhovni vođa doveo crnogorsku vojsku u bezizlazan položaj, pored prikupljenih čnjenica pukovnika Lazara Rašovića, uverljivo upućuje na zaključak da je kralj Nikola Petrović bio pritajeni ratni saveznik Austrougarske i Nemačke u Prvom svetskom ratu. Ovako nešto, verovatno, nije zabeleženo u svetskoj istoriji – suveren je želeo pobedu neprijatelja, protiv kojeg je ratovala njegova država i njegov narod!
Tragajući za još kakvom potvrdom da je ovako nešto bilo moguće (nažalost, u krilu srpskog naroda), pročitaćemo pisma kćerke kralja Nikole – kneginje Ksenije. Kneginja će odagnati svaku sumnju u zabeleške pukovnika Lazara Rašovića i grupe crnogorskih oficira i podoficira. Sadržaj teksta pisan njenom rukom (ne pisaćom mašinom) izaziva jezu. Otkriva savezništvo crnogorskog kralja Nikole s dve nemačke države i lako nam objašnjava da je pomor srpskog naroda (ubijeno ili od gladi umrlo 53% muškaraca u Srbiji), uveliko, posledica izdaje kralja Nikole – najednostavnije rečeno.
Mada je kralj Nikola pobegao u Francusku i tamo boravio u vreme austroguarske i nemačke okupacije Crne Gore, on je i u Parizu bio prikriveni saveznik Beča i Berlina. Naravno da nije mogao srpskom narodu u Crnoj Gori otkriti namere i obelodaniti svoje tajne planove o preuređenjeu Balkana posle pobede centralnih sila – po kojima je trebalo da nestane Srbija, a da preostane u germanskom posedu samo nešto proširena Crna Gora. O ovoj paklenoj nameri znali su samo njegovi najbliži saradnici i članovi dinastičke porodice. Zahvaljujući tome, kneginja Ksenija nas, nedvosmisleno, obaveštava o tome. Ona piše ocu i izražava sumnju u njegova obećanja da će pobednici u ratu biti Nemci i Austrougari i podvlači mu svoj raniji zaključak da će pobediti Saveznici. Pogledajmo deo tog pisma:

Ostavimo naše stvari. Nego, Tata, što ovo bi sa Njemcima? Rekoh li Vi da će vojnički biti bijeni?

Kraljevo savezništvo s neprijateljim potvrđuje i knjaz Danilo
Kad se rat bližio kraju, članovi vladajuće porodice kralja Nikole su se uznemirili. Videli su da njihovi tajni saveznici gube rat. Dopisuju se i mada su u Parizu, Francuze obeležavaju kao neprijatelje – zajedno sa Srbijancima. To je u pismu knjaza Danila od 5. decembra 1918. godine, upućenom kralju Nikoli:
Sve se bojim da se što ne dogodi tamo A. Radoviću od našijeh. To bi samo palo na Vas i ugodilo se Francuzima, Srbijancima i svijetu bijelome, a sa tim ne biste ništa postigli – Grleći vas obojicu, najsrdačnije i najmilije, Tvoj Danilo.
Priređivač pisama članova dinastije Petrović-Njegoš objašnjava da su francuski organi ušli u trag namerama da se ubiju neki nezgodni svedoci izdajstva kralja Nikole, o o tome piše, kako smo naveli, i knjaz Danilo. To je ovako zabeleženo:
I sad, nedavno, učinjen je jedan pokušaj te vrste. Pred francuskim vojnim vlastima u Kotoru, izjavio je Simo Vukotić, da je, po nagovoru dvorskih agenata, imao doći u Crnu Goru i tu otrovati vojvodu Steva Vukotića i ubiti Andriju Radovića. Za to da mu je obećana nagrada od 5.000 franaka i čin poručnika u vojsci, što je prikuplja u Italiji bivši kralj Nikola .
Srećom, sačuvano je i pismo kralja Nikole sinu Danilu, knjazu. U njemu se otac zahvaljuje sinu za ogroman novac u švajcarskoj banci, a taj novac je dobijen, kako priređivač dinastičkih pisama tvrdi, od Nemaca i Austrougara za slabljenje srpskog otpora na lovćenskom i hercegovačkom ratištu 1914. i 1915. i za kapitulaciju Crne Gore. Novac je dobijen za satiranje srpske vojske i srpskog naroda, ali kralj Nikola se veseli tom novcu – to ne krije u pismu svom sinu Danilu, hvaleći sina zbog debelog depozita (deopot-a) u Švajcarskoj. Kralj 800.000 franaka zove ”mali đeličak”:
Sad ću se povratiti na oni tvoj depot u Švajcarsku – Da sam ti, Dano, preporučen, jedan mali đeličak za siromaha tvojega Tatu! ma mali, mali, mali, od cigle 5, 6, 7, 8 stotina hiljada franaka, pa ću te slušati i biću ti pokoran i blagodaran.

  1. #1 by DRAGOLJUB on 25. ožujka 2015. - 06:50

    Ova knjiga govori o korenima zla srbomrzaca bivsih srba crnogoraca .ovo je samo jedan od dokaza a ima ih jos pogledajte dokaze iz knjige stara Srbija Makedonija oslobodjenje i uredjenje od dr Vladimira Vuckovica .Tamo ce te naci kopiju tajnog ugovora izmedju crne gore i bugarske o zajednickom neprijateljstvu protiv Srbije odnosno o podeli srbije izmedju bugarske icrne gore.

  2. #2 by рашинац св on 28. lipnja 2017. - 18:19

    шта овде рећи,и данас они то раде али у београду са рватском обавештајном службом јер су у свим порама организације државе србије.овде су окорели “срби”а кад се “врате кући”на одмор или по задатку здушни милогорци или бедни остаци краља николе издајника своје државе и народа што сигурно историја није запамтила до и од тад!

  3. #3 by Vesna on 26. studenoga 2017. - 17:55

    Postovanje , da li neko ima neke informacije o metohijskim poslanicima na Podgorickoj skupstini 1918.god.

VAŠ KOMENTAR:

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s