OSTRVCE Beška u Skadarskom jezeru, kraj vodene granice Crne Gore i Albanije, bilo je tesno u subotu za vernike koji su stizali brodom i čamcima. Na nekoliko stotina kvadratnih metara pitomine oko srednjovekovnih srpskih crkvica tiskali su se poklonici pristigli iz svih krajeva – od Kruševca do Skadra.

– Dolazak u Bešku na hramovnu slavu zadužbine Jelene Balšić, kćerke svetog kneza Lazara, za nas je misija koja dokazuje da za Srbe pravoslavne hrišćane granice ne znače ništa – govorio je otac Željko Marković, starešina kruševačke crkve Lazarice, dok smo plovili kroz arhipelag ostrvaca Skadarskog jezera na kojima su srpski srednjovekovni vladari pravili manastire za monahe koji su bežali od Turaka sa Sinaja i iz Svete zemlje.

Nad svodom je brujalo skladno pojanje hora Lazarice, koji redovno dolazi iz prestonice svetog kneza na slavu hrama njegove kćeri.

– Gospodarica Jelena, državnica i ratnica, ali i pesnikinja i skromna monahinja je nit koja preko Beške povezuje Srbe od Morave do Bojane – kaže otac Željko.

– O tome svedoče njene mošti koje su pronađene u zadužbini, od kojih smo deo uzeli i doneli u Lazaricu i stavili ih u kivot svetog kneza Lazara. Tako su posle dugih vekova otac i kći ponovo zajedno, jer ljudi ne mogu da razdvoje ono što je Bog spojio. Kao ni braću koja žive u različitim državama.

Zaista, na ostrvcetu gde je mukotrpnim radom monahinja oslobođeno nekoliko stotina kvadrata na kojima se uopšte može kretati i gde na zemlji u pregrštima donetoj s kopna niču prvi usevi i mladice drveća – sreću se Srbi iz Srbije, Crne Gore i Albanije koji svedoče o tragičnim seobama, podelama i pokušajima zatiranja identiteta srpskog naroda.Danas oko hrama Svetog Georgija postoji malo zelenila i stazice, a prvobitni izgled ovog samotnog mesta zadržalo je samo brdo od oštrih šupljikavih stena na čijem vrhu se beli krst koji su izradili čuveni majstori kamenoresci iz Bele vode kraj Kruševca.

– U Albaniji je od 1934. i u vreme Envera Hodže bilo zabranjeno da imaš srpsko ime i prezime, da se izjašnjavaš kao Srbin i da slaviš slavu – pričao je Dejan Mikulić, gledajući s tugom preko Skadarskog jezera. – Međutim u mom selu Kamenici, na samoj granici, Srbi nisu hteli da to prihvate. Davali su deci srpska imena, govorili su međusobno svojim jezikom i slavili slavu, mada su to radili u tišini i pošto na prozore stave ćebad da se spolja ništa ne vidi. Mog strica je Enver Hodžina policija ubila i bacila u reku zato što je govorio glasno srpski.

Srbi iz Skadra i obližnje Vrake su 1991. masovno pohrlili u Crnu Goru jer su i u demokratskoj Albaniji, posle Enver Hodže, nastavljeni pritisci i pretnje. Usledili su novi problemi i podele kad je u Crnoj Gori postalo nepopularno biti Srbin.

– Još uvek imam albanski pasoš i državljanstvo jer još od 1991. ne mogu da dobijem crnogorsko – kaže Mikulić. – To nije tragedija samo moje porodice već svih nas koji smo došli iz Albanije. Moja porodica je u okolinu tada crnogorskog Skadra iz Kline na Kosovu došla 1941, bežeći s Kosova od albanskog terora. Zbog iste stvari smo pobegli 1991. iz Albanije u Crnu Goru, gde nismo mogli da dobijemo državljanstvo, pa smo prešli na Kosovo. Odatle nas je oteralo NATO bombardovanje. Pošto smo imali samo albanska dokumenta otišli smo u Albaniju pa opet u Crnu Goru. Mi bismo da budemo Srbi, ali nam se ne da.Njegove reči potvrđuje i učitelj srpskog koji sada u Skadru drži kurs za Srbe koji žele da nauče svoj jezik.

Kurseve srpskog Srbima organizuje Udruženje srpsko-crnogorske manjine Morača-Rozafa iz Skadra koje pomoć dobija od institucija za dijasporu Republike Srbije i Mitropolije crnogorsko-primorske SPC.

PROFESOR STIGAO IZ CRNE GORE

– Radio sam 27 godina u prosveti kao profesor srpskog jezika i književnosti u Nikšiću dok ga politika nije ukinula – kaže profesor Svetozar Ćiraković. – Nisam hteo da bacim svoj identitet pod noge i rekao sam da mogu da predajem samo srpski jezik a ne neki izmišljeni. Onda sam sa još 26 kolega dobio otkaz. Od pre nekoliko godina u Albaniji sam ponovo postao profesor srpskog jezika, što ne mogu da budem u mojoj Crnoj Gori.