KADA je Đukanovićeva Vlada u noći 9. oktobra 2008. godine priznala “nezavisnost Kosova” to je značilo odricanje i dela teritorije koji je nekada pripadao Crnoj Gori, a to je Metohija. Pogazili su suverenisti zavet kralja Nikole Petrovića da je Metohija crnogorska koju je on ovenčao u pesmi “Onamo namo”. Isprovocirani rezolucijom parlamenta u Prištini koja traži da joj Podgorica vrati 12.000 hektara zemljišta, predstavnici Demokratskog fronta najavili su rezoluciju da se Crnoj Gori vrate granice iz 1913. godine, kada je Metohija bila njen deo.

– To što je Priština uradila klasični je atak na suverenitet Crne Gore – kaže Milan Knežević. – Tražićemo granice Crne Gore iz 1913!

A razgraničenje sa Srbijom pre 102 godine urađeno je posle balkanskih ratova u oslobođenim krajevima. Mirko Mijušković, punomoćnik crnogorskog kralja Nikole Petrovića u pregovorima sa kolegom iz Srbije Milošem Božanovićem, zastupnikom Petra I Karađorđevića, nije krio zadovoljstvo učinjenim.

– Postavljena granica ne može da spreči, niti ima nameru da ukoči zajednički život, i ona može značiti samo vekovima čekanu i garantiju za svetlu zajedničku budućnost. Za taj politički jak život potrebna je jaka ekonomska podloga i Crna Gora nema veće želje, nego da Srbija izlazeći svojom trgovinom na more, izvede na Bar svoju glavnu trgovinsku venu – što će s pitanjem dotle uređenim činiti jaku garantiju za budućnost, zajednicu i napredak obadve zemlje – rekao je Mijušković.

U dokumentu o razgraničenju Crne Gore i Srbije piše da međa počinje od bosanskohercegovačke granice istočno od sela Dekare, pa između sela Đakovića i Kukorovića, presecajući rečicu Poblačnicu zapadno od sela Vrtače, odakle ide pravo na Pijevčevu glavu, pa glavnim grebenom na Vis, Gradine, na Mednisat, Kapavicu, pa grebenom na Čemerno, Klik, Koračnicu, pa na Kominu presecajući put Prijepolje -Pljevlja između karaule i Hana.

Granica se nastavlja na Crni vrh i dalje na Vranac do Bihovog groba, Bijelo Polje, Radujevo brdo, Kičevsko brdo, selo Kanje, koje ostaje Srbiji i selo Metanac, koje ostaje Crnoj Gori, preseca reku Lim i Smrčevu Goru, ostavljajući Voljovac i Borešiće Crnoj Gori a Krajinoviće i Bare Srbiji. Odavde granica ide na jugoistok ostavljajući selo Mojctir Crnoj Gori i Višnjevo Srbiji, izbija na Kruščicu ostavljajući sela Požeginje, Savino Polje, Donja Korita, Mahala i Gornja Korita Crnoj Gori, a sela Crveko i Boljare Srbiji.

Međa ide na vis Moravac, preko zapadne strane Konjske reke i preko Gradine i Bukove Šume na Obre, produžavajući kosom koja čini vododelnicu Godulji (Dolovka) i njenim desnim pritokama sve do Ibpa na ušću potoka Jablanica, ostavljajući Crnoj Gori sela Pripeć, Vuča, Kačare i sva ostala, koja leže južno od ove kose, a Cpbiji ona koja leže u dolini Godulje i njenih desnih pritoka. Od ušća Jablanice u Ibar granica se penje na Mokru planinu, pa na Istok, grebenom Mokre planine na Mokru i dalje bezimenim visom, od koga se odvaja kosa Čereftulj. Granica se potom spušta potokom u reku Rakoš do njenog utoka u reku Klinu, a odatle do njenog upliva u Beli Drim i dalje do srpsko-crnogorsko-albanske tromeđe.

TAČI DA SE ZAMISLI

– Ako bi Hašim Tači vratio ono sve što je do 1945. godine bilo crnogorsko, time bi se vaspostavila prava Crna Gora – ocenio je mitropolit Amfilohije. – U to, naravno, spadaju još Pelješac, Ston, Mljet, Dubrovnik, teritorija do Neretve, zatim Raška oblast, Nova Varoš, Novi Pazar do Mitrovice, i do Đakovice i Prizrena. I Sveti Petar Cetinjski imao je plan stvaranja srpskog carstva i bilo je reči da on bude kralj Dalmacije i da Dubrovnik i ceo taj kraj budu u tom obnovljenom Dušanovom carstvu. Sve što se posle toga događalo i za vreme Petra II Petrovića Njegoša bilo je usmereno u tom pravcu što potvrđuje i njegova poezija.