PROSLAVA desetogodišnjice nezavisnosti Crne Gore prošla je neslavno. Barem kada je reč o njenom premijeru. Umislio Milo Đukanović da je stvarno britva, pa rešio da “siječe”. Ali pomešao je alate. Njegovi udarci po Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi odzvanjali su kao udarci tup(av)e sekire.

Sve srpsko žulja ga kao kamenčić u cipeli s miločerske plaže. U tom mondenskom mestu, inače, ugošćeni su predsednik samoproklamovane države Kosova Hašim Tači i predsednik Albanije Bujar Nišani.

Nišanio je, međutim, Milo u tom danu slavlja Srbiju i njenu crkvu. Za jedan crnogorski portal izjavio je da SPC vodi rat protiv nezavisne crnogorske države. I da to nije od juče, jer “Crna Gora plaća cenu od tragičnog kraja Prvog svetskog rata, kada joj je Srbija anektirala teritoriju i kada je ukinuta Crnogorska pravoslavna crkva”.

Bogu hvala što je odvajanje Crne Gore od Srbije prošlo bez krvi. Ali ove reči i sve što Milo čini stvaraju i dalje zlu krv. On i njegova bratija na sve načine pokušavaju da prekinu istorijske, duhovne, ekonomske i sve druge veze sa bratskim narodom Srbije. Za njega i ponavljače istorije podsećanje na to da je ta osporavana SPC iznedrila jednog Svetog Petra Cetinjskog, Njegoša… A kada je reč o njegovom omiljenom Tačiju, valja se dotaći i činjenice da je spomenik Njegošu bio prvi koji je srušen u Prištini.

Da narod Crne Gore ne dozvoljava da mu se iščupaju vekovni koreni, pokazuje i primer Berana. U ovom gradu na zgradi Opštine i svim javnim ustanovama i preduzećima čiji je osnivač Opština Berane osvanula je i srpska trobojka!

I kada se sve sabere i oduzme, i podvuče crta ispod desetogodišnjice crnogorske nezavisnosti, za kraj evo reči velikog vladike Rada: Bez časti i poštenja sve je ništa!