Ratko Knežević, duhanski insajder Vojislava Koštunice

 

 

Ko je Ratko Knežević, čovek koji već nekoliko godina drži pažnju medija širom Hrvatske, Srbije, Crne Gore, a u poslednje vreme i pažnju tužilaštava, specijalnih sudova, policija, političara, ministara širom država bivše Jugoslavije? Da li se iza ove ličnosti nalazi beskompromisni borac za pravdu i protivnik kriminala, častan i uspešan novinar, pisac, intelektualac, “playboy”, miljenik žena, moćan i uspešan biznismen, prijatelj kraljevskih porodica i najmoćnijih ljudi sveta, kako sebe želi da predstavi, ili je to prevarant provincijalnog mentaliteta, čovek bez morala i obraza, skorojević bez karaktera, spreman na sve, nemilosrdan i korumpiran đilkoš iz krševitih sela Montenegra, željan uspeha, slave, po svaku cenu. I upravo su oba ova opisa ono što poslednje dve decenije prati lik i delo Ratka Kneževića

HVALOSPEVI O ĐUKANOVIĆU:  Iako je kod Kneževića naraslo nezadovoljstvo jer se njegovi planovi o političkom i poslovnom uspehu u Crnoj Gori ne realizuju, a za to je najviše krivio Đukanovića, on odlučuje da pokuša da se još jednom dodvori crnogorskom predsedniku. Tako 2000. godine, samo nekoliko meseci pre nego što će protiv Đukanovića pokrenuti lavinu najtežih optužbi, Knežević daje zagrebačkom „Globusu” intervju u kojem na račun crnogorskog predsednika izriče samo pohvale.

U intervjuu zagrebačkom nedeljniku Knežević za Mila Đukanovića kaže: „Jedini je je visoki političar pravoslavne provenijencije koji drži do svoje riječi. Okrutno je realan i ne obećava ono što nije kadar učiniti. Zapad je u njemu otkrio normalnoga sugovornika koji će Crnu Goru pretvoriti u parlamentarnu demokratiju. Strpljenje je najveći dar što ga ima. Bio sam žalostan što je Đukanović žrtvovao položaj premijera, koji mu je nudio više manevarskoga prostora za akciju. No, morao je, zato što je jedini mogao potući Momira Bulatovića na prošlim predsjedničkim izborima.”

Samo nekoliko meseci posle ovog intervjua, Knežević je Đukanovića optužio za umešanost u organizovani kriminal, ubistva, korupciju, šverc!

ALKA VUICA DEMANTOVALA PUKANIĆA I KNEŽEVIĆA: Ivo Pukanić, je u više navrata, pa i u svedočenju pred italijanskim tužiocem Šelzijem, ponavljao priču kako je „duhanska afera” zapravo počela tako što su on i Ratko Knežević, na letu iz Zagreba za Frankfurt, u avionu sreli pevačicu Alku Vujicu koja im je pričala o svom boravku u Crnoj Gori, o susretima sa Stankom Subotićem, Milom Đukanovićem, bahatom trošenju novca, džipovima, privatnim avionima… Ovu priču ponovio je i Ratko Knežević u pismu koje je poslao 2001. godine Milu Đukanoviću obraćajući mu se povodom navodnih pretnji koje potiču od Stanka Subotića.

Alka Vuica je u više navrata demantovala Pukanićeve i Kneževićeve tvrdnje. Njen demanti morao je da objavi čak i hrvatski „Nacional” leta 2009. O susretu sa ovom dvojicom (postoje demanti i na njenom veb sajtu), poznata hrvatska pevačica kaže „Ta nebulozna priča temeljena na neistinama ugrožava moj ugled, moju privatnost i cijelu moju obitelj”. Poznata hrvatska pevačica dodaje da je jedino tačno od svega onoga što Knežević i Pukanić tvrde, da je bila na istom letu sa pomenutom dvojicom, da je Pukanić upoznao sa kumom Mila Đukanovića, kako se Knežević predstavio, da je ispitivao oko Đukanovića i Subotića, a da mu je odgovrila da predsednika Crne Gore nikada nije upoznala i da je jednom prilikom pevala na Subotićevom rođendanu kada ga je i jedini put videla. Sve ostalo što su obojica izjavljivali nema veze sa istinom i obična je laž.

 

Ratko Knežević, po običaju, laže: Alka Vuica 


KNEŽEVIĆEVI MOTIVI SU UVEK FINANSIJSKI: Po priznanju Kestnera, jedan od motiva Ratka Kneževića da učestvuje u „duhanskoj” aferi je pokušaj da se izvuče iz nekih finansijskih teškoća. Knežević je više puta ubeđivao Kestnera da se Milu Đukanoviću bliži kraj i da je pitanje dana kada će otići sa vlasti. Da bi odobrovojio Kestnera i ubedio ga da iza kampanje stoji velika sila Amerika, Knežević Kestneru nabavlja petogodišnju američku vizu. Pored toga, Ratko Knežević zloupotrebljava činjenicu da je učestvovao u nabavci opreme za prisluškivanje i Kestneru ali i svojim drugim kontaktima u Hrvatskoj prenosi sve detalje u vezi sa nabavkom i načinom funkcionisanja opreme, instalacijom uređaja pa čak i personalne podatke o nekim licima koja su učestvovala u projektu i koja su rukovodila „odeljenjem za prisluškivanje”.

KNEŽEVIĆ NARUČUJE INTERVJU OD UREDNIKA LISTA „DAN”: Senko Čabarkapa, urednik u listu „Dan”, a kasnije i koordinator “Novinarskog samoregulatornog tijela”, tokom trajanja afere, sa broja +381690155500 poziva Ratka Kneževića na broj +3859111550015. Urednik „Dana” i Knežević pričaju o Ratkovim učestalim pojavljivanjima u novinama. Čabarkapa kaže da će odneti Kneževićev tekst u redakciju. Urednik „Dana” se boji da se zbog Kneževićevog učestalog pojavljivanja, ne shvati kao da se njih dvojica dogovaraju. Knežević, koji planira da postane kandidat za predsednika Crne Gore, novinaru najavljuje intervju koji je sam kreirao – predsednički, bez optuživanja, priče o kriminalu i švercu.

 

Ratkov telefonski drug: Predrag Popović
 


NEFORMALNI SAVETNIK CRNOGORSKE PARLAMENTARNE KOMISIJE: Ratko Knežević, sa broja +385911550015, poziva Predraga Popovića, člana crnogorske parlamentarne komisije za „duhansku aferu”, na broj +38169034944. Razgovaraju o radu crnogorske parlamentarne komisije čiji je Popović član. Knežević se raspituje o radu komisije, o terminu održavanja sednice i proverava da li su članovi ovog tela tražili od Švajcaraca podatke o navodnim računima crnogorskog premijera. Samo sedam dana ranije, 17. 10. 2001. „Nacional” objavljuje tekst o navodnom formiranju komisije EU koja bi trebalo da „ispita” tajne bankovne račune Mila Đukanovića koji se, po Nacionalu, nalaze na Kipru i u Švajcarskoj.Dragan Šoć, predsednik crnogorske opozicione Narodne stranke, sa telefona br. +38169015500 poziva Ratka Kneževića na broj +385911550015. Ratko Knežević obaveštava Šoća da se o Đinđiću sprema rasprava u parlamentu povodom optužbi iz „Nacionala”. U razgovoru Šoć pita Kneževića kako glasi njegova omiljena uzrečica. Knežević kaže: „Na zadnjoj štengi se penjezi broje“.

LONDONSKA VEZA: U vreme dok je bio glavni organizator „duhanske afere”, Knežević je na sve načine pokušavao da se javnosti prikaže kao agent engleske i američke tajne službe. Osim što je želeo da ostavi utisak moći, da se predstavi kao neko ko uživa zaštitu ovih službi, cilj mu je bio da prikaže da hajku na demokratski izabrane vlasti Srbije i Crne Gore vode velike sile kao što su Amerika i Velika Britanija. Iz tog perioda veže ga i prijateljstvo sa još jednim opskurnim likom sa prostora bivše Jugoslavije. Reč je o Damiru Fazliću, čoveku koji svoju kriminalnu biografiju i probleme sa zakonom pokušava da opravda tzv. specijalnim zadacima koje mu dodeljuju šefovi CIA ili MI6. Fazlić pripada generaciji izbeglica iz Bosne, koje su devedesetih bežeći od ratnih operacija, uz podršku međunarodnih humanitarnih organizacija došli u priliku da se školuju i žive u zapadnoj Evropi. Fazlić, kao i mnogi njegovi vršnjaci, brzo se adaptirao, zahvaljujući poznavanju jezika s jedne strane i vezama sa lokalnim političarima s Balkana sa druge strane i ubrzo došao u poziciju da posreduje u poslovima koji su se uglavnom bazirali na mitu i korupciji.

 

Neizbežni začin: Damir Fazlić 

Tako je Fazlić postao akter skoro svih prljavih afera u poslednjih petnaestak godina, od Bosne do Albanije. Zbog takvog činjenja više puta je optuživan, procesuiran, privođen, hapšen, fizički prebijan… Poslednja u nizu afera odnosi se na slučaj privođenja Fazlića u februaru 2009. godine kada ga je albansko državno Tužilaštvo osumnjičilo za pranje novca, osnivanje fiktivnih kompanija i korupcionašku aferu vezanu za kupovinu zemljišta u blizini luke Durres.

VEZA SA LAZAREVIĆEM: Tokom Kneževićevog „londonskog perioda” odnos između Kneževića i Fazlića se učvršćuje tako što im zajedničke gazde omogućavaju da rade na istim poslovima. Tako Fazlić 2001. otvara firmu s Hrvojem Petračom, zaštitnikom i poslodavcem Ratka Kneževića. Obojica počinju da rade na širenju laži kreiranih tokom osmišljavanja „duhanske afere”. Po objavljivanju Petračevih stenograma, banda se na kratko razbežala i razdvojila, međutim ubrzo se konsoliduju i nastavljaju kriminalne poslove širom Balkana. Tokom 2007. Fazlić uspostavlja bliskost i poslovnu saradnju sa još jednim Crnogorcem, protivnikom Mila Đukanovića, Vojinom Lazarevićem. Lazarević je u to vreme finansijer Koštuničine kleronacionalističke stranke DSS. Preko Srbije, Fazlić i Lazarević prelaze u Bosnu, a ubrzo i Albaniju gde učestvuju u nekoliko skandaloznih afera sa tamošnjim vlastima, koje na kraju dovode i do pada vlade i višemesečne parlamentarne diskusije o korupciji čiji su akteri Fazlić i Lazarević. Preko zajedničkih poslova dolazi i do bliskosti izmedju Kneževica i Lazarevića, o čemu tokom kampanje 2009. svedoči i sam Knežević.

Stepen organizovanosti „duhanske afere” ogledao se i u činjenici da su pronacionalistički, srpski i crnogorski mediji svakodnevno, u trajanju od skoro dve godine, prenosili tekstove iz hrvatskog „Nacionala”. Iako su do tada upravo ovi isti mediji bili ksenofobični i ignorisali sve što dolazi iz Hrvatske, lansiranjem „duhanske afere” koja je imala svoje političke promotere kako u Hrvatskoj tako i i Srbiji i Crnoj Gori, Ivo PukanićRatko Knežević su postali nezaobilazni komentatori u srpskim i crnogorskim medijima.

 

Partnerstvo s Kneževićem: Vojin Lazarević 

ŠTAB ZA ŠIRENJE DUHANSKE AFERE: U Crnoj Gori je čak formirana parlamentarna komisija tzv. Komisija za utvrđivanje činjenica, okolnosti i bitnih elemenata u navodima u tekstu objavljenom u zagrebačkom listu “Nacional”. Predsednik ove komisije, član opozicione Socijalističke narodne partije,Vuksan Simonović i još nekolicina političara, pripadnika crnogorske opozicije, išla je u „Nacional”, razgovarala sa Pukanićem, njegovim novinarima i na kraju, bez ijednog dokaza, a samo na osnovu onoga što je pročitala u Nacionalu ili čula od samog Pukanića, konstatovala da se u proteklih deset godina, a posebno od 1996. godine, u Crnoj Gori “odvijao enormni sverc duvana”. I u Srbiji su Kneževićeve i Pukanićeve optužbe bile glavna tema. Tako je Koštuničina DSS snažno protestovala kada je urednik RTV Studio B, Slobodan Arežina doneo odluku da ne pusti snimljen intervju sa Ivom Pukanićem. Po tvrdnjama Arežine, urednik „Nacionala” nije pružio niti jedan dokaz za svoje tvrdnje, već je manipulisao iznoseći neke degutantne detalje iz privatnog života javnih ličnosti. Koliko je „štab” za širenje duhanske afere bio organizovan, svedoči i činjenica da je autorka intervjua sa Pukanićem, Ivana Miljuš, samoinicijativno prosledila intervju crnogorskom opozicionom listu „Glas Crnogorca”, da su ga oni objavili, a da je crnogorska opoziciona televizija „Elmag” već bila spremna da emituje ceo intervju.

Crnogorski list „Dan”, pronacionalističke orijentacije, osnovan od strane KOS-a za potrebe Miloševićevog režima, tokom trajanja „duhanske afere” postao je, bukvalno, glasilo Ive PukanićaRatka Kneževića. Svakodnevno se pravio odabir srpskih političara koji će davati izjave u „Danu” i optuživati srpsko i crnogorsko rukovodstvo za povezanost sa kriminalom. U Beogradu je postojao ceo jedan krug političara koji su imali zadatak da na svaki mogući način šire neistine iznesene u Pukanićevom „Nacionalu”. Jedan od glavnih političkih promotera, pored Vojislava Koštunice i njegove DSS, bio je i srpski opozicioni političar, Velimir Ilić. Vladimir Popović, koji se u vreme Đinđićeve Vlade nalazio na čelu Biroa za komunikacije Vlade Srbije, svedočio je pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal, u procesu za ubistvo premijera, kako je Ilić pred trojicom svedoka, Popovićem, nekadašnjim ministrom pravde Vladanom Batićem i srpskim premijerom Đinđićem priznao da on nema nikakve veze sa navodima objavljenim u crnogorskom „Danu”, već da ga na sve nagovara Ratko Knežević. Ilić je rekao: “Mene Ratko Knežević zovne iz Londona i onda mi kaže: ‘Veljo, sutra si na naslovnoj strani ‘Dana’, to ti je super za stranku, za tebe, za rejting, ima nešto, napao sam ove iz vlade, ti samo ćuti ako te zovu, ako pitaju, ti kaži – to je u redu“.

 

Ratko mi je bio savetnik: Velja Ilić, naivko

HRVATSKA PROTIVOBAVEŠTAJNA AGENCIJA NELEGALNO ČUVALA KNEŽEVIĆA: Tjednik  „Globus” objavio je sadržaj krivičnih prijava MUP-a i POA (Protivobavještajna agencija) podnetih protiv Franje Tureka (bivšeg šefa POA) nakon razotkrivanja tajnih mera praćenja koje je su primenjene protiv šestorice hrvatskih novinara i bivšeg prvog čoveka policije Ranka Ostojića, a pod sumnjom da je reč o grupi hrvatskih građana koja za račun stranih službi dezinformiše javnost i hašku tužiteljku Karlu del Ponte vestima da, u to vreme haški begunac, Ante Gotovina boravi u Hrvatskoj. Krivična prijava ima četiri tačke. U jednoj od tačaka stoji, kako navodi „Globus”, da je Turek neovlašćeno čuvao Ratka Kneževića, da su agenti POA, na osnovu Turekove odluke nadzirali i fizički štitili Kneževića na području Zagreba i Republike Hrvatske. Kako se navodi, Knežević je uz intervenciju ove obaveštajne agencije postao hrvatski državljanin, koji je boravak u Hrvatskoj prijavljivao na zagrebačkoj adresi Hrvoja Petrača. U objašnjenju ko je Ratko Knežević između ostalog stoji da se on u SAD aktivirao i kao ovlašćeni lobista nekih duvanskih i automobilskih firmi i da je nakon razlaza sa Milom Đukanovićem našao utočište kod trgovca cigaretama Hrvoja Petrača. Smatra se da je Knežević hrvatsko državljanstvo i fizičku zaštitu dobio od POA upravo na Petračevu intervenciju.

PETRAČEVI STENOGRAMI OTKRILI KRIMINALNE AKTIVNOSTI RATKA KNEŽEVIĆA: Duhanska afera je trajala više od 40 nedelja. Srpski i crnogorski mediji su se utrkivali ko će pre preneti optužbe lansirane u „Nacionalu”. Obrt u ovoj aferi nastao je kada je beogradski nedeljnik „Nedeljni Telegraf” objavio transkripte prisluškivanih razgovora mafijaškog bosa Hrvoja Petrača, koji su prikupili u akciji borbe protiv kriminala državni organi Hrvatske po nalogu specijalnog tužioca Radovana Ortinskog. Afera „Petrač” odslikavala je kako je Hrvatska preko svoje mafije uspostavila kontakte i veze sa srpskim organizovanim kriminalom da bi napravila velike profite i načinila političku štetu legalno izabranoj vlasti u Srbiji i Crnoj Gori. Transkripti su pokazali da se Hrvoje Petrač bavio švercom droge, oružja, duvana…

Objavljivanje transkripta obelodanilo je čvrste veze Kneževića i mafijaškog bosa Petrača (trenutno izdržava kaznu zatvora). Utvrđeno je da Ratko Knežević i njegova suprugu žive u stanu kriminalca Petrača i da su na toj adresi (Pantovčak 196, Zagreb) uredno prijavljeni. Transkripti su pokazali da je Knežević direktno učestvovao u Petračevim pregovorima o švercu duvana. U dokumentu hrvatskog tužioca stoji:

„U 20 sati Petrač zove Ratka. Ratko kaže da dolazi sutra nevečer, ali da se nije čuo sa Pukijem u vezi Čačića (Radimir, ministar u Vladi). Petrač na drugom telefonu razgovara sa Pukijem i prenosi razgovor Ratku. Puki kaže da je jučer bila sednica vlade i da je Čačić htio napustiti sjednicu jer nije dobio ništa novca iz budžeta. Petrač bi se htio naći sa Čačićem jer možda oni nabave novac za izgradnju cesta. Ratko kaže da sedi sa prijateljem iz Nikšića koji živi u Luganu i da pričaju u vezi produkta sa kojima i oni rade. Petrač pita ima li original crveni (vjerovatno malboro). Petrač kaže da ima kupce za to i pita može li isporuka biti Antverpen. NN kaže da može”.

Iz objavljenih transkripta se vidi kako hrvatski mafijaški bos naređuje batinanje preko Ratka Kneževića: „U 23.07 sati Hrvoje je nazvao Ratka Kneževića na telefom 0038169015500 i pita ga da li je mali Josip Selendič sa njim u društvu. Ratko odgovara da nije, nego da je sa Tomom i Pajom. Petrač mu potom govori da navodno Selendič priča okolo o Petraču i Pukiju (Ivo Pukanić), te kako će se sad i Ratko pojaviti u novinama. Petrač na kraju govori Ratku da kaže Paji, ako se mali Selendič pojavi, da ga malo išamara.

Ratko Knežević je u toj meri blizak sa Petračem da koristi i njegov mobilni telefon i ugovara sastanak sa Žaretom YU San, Petračevom srpskom vezom. U 18.54 Ratko Knežević sa Petračevog telefona zove NN mušku osobu koju je nazvao Bajica (Žare YU San-Petračeva srpska veza ) na broj + 38169012483. On donosi neke kasete i ostalo što mu šalje Olja, a Ratko ga moli da mu prenese par boca vina, jer trebaju njemu i Hrvoju za neke ljude. Ratko i još neko će ga pričekati na aerodromu

POMETNJA U HRVATSKOJ: Objavljivanje Petračevih stenograma izazvalo je pometnju u Hrvatskoj. Akteri „afere Petrač” pokušali su da negiraju svoju povezanost sa kriminalnim poslovima mafijaškog bosa. Beogradski „Nedeljni telegraf” je pisao kako je Knežević zvao novinare u srpskim medijima i tražio od njih da ignorišu Petračeve stenograme i ne objave ih. U roku od nekoliko dana, dok se afera „Petrač” zahuktavala, Knežević je dao nekoliko intervjua u kojima je pokušao da demantuje navode iz transkripta hrvatske policije. Tvrdio je da se nije bavio švercom cigareta, da ne stanuje kod Petrača, već da ima svoj stan u Zagrebu… Ipak, Knežević je priznao da „vrlo dugo” poznaje Petrača, kao „vrlo dragog i nadarenog multidiscipli-novanogposlovnog čoveka“…Kada je, tokom intervjua RTV Vijesti, oktobra 2009. upitan za svoj odnos sa Hrvojem Petračem, lepoglavskim osuđenikom koji služi zatvorsku kaznu zbog otmice maloletnog sina generala Zagorca, Knežević je rekao da sa Petračem nije radio nikakve poslove, a svoj odnos sa njim sveo je nazajedničke odlaske na skijanja?!

Da Knežević i Petrač nisu „samo” skijali već da je postoja i čvrst interes koji je povezao kontraverznog „biznismena” i hrvatskog mafijaškog bosa, svedoče i dokumenti do kojih je došla srpska obaveštajna služba. Između ostalog, podaci govore da je postojala poslovna veza Ratka Kneževića i Hrvoja Petrača. Navodi se da je Ivo Pukanić (kojem je Ratko Knežević pozajmio veliki novac), povezao Kneževića sa tadašnjim generalom hrvatske vojske Vladimirom Zagorcem, te da se uz pomoć Vjekoslava Brajevića iz MUP-a RH i Hrvoja Petrača organizovali uvoz raketnog naoružanja S-300 iz kojeg su ključne komponente završile u Izraelu.

PORODIČNO NASILJE RATKA KNEŽEVIĆA: Ratko Knežević se februara 1998. godine venčao u Milanu sa Oljom Raičević. Od prvog dana njihov brak su pratile incidentne situacije, česti fizički obračuni. Zbog svega toga policija je često morala da interveniše. Međusobno nasilje nastavili su i u Hrvatskoj, pa čak i Londonu. Iako su se skoro svi sukobi završavali samo na poseti policije, maja 2007, Olja je svog supruga javno optužila za nasilje.

Posle jedne od učestalih svađa sa svojim suprugom, Olja Knežević je sklanjajući se od svog muža, sa decom, utočište potražila u Crnoj Gori, kod majke. Ratko Knežević je suprugu optužio za otmicu dece i prijavio je policiji. U podgoričkim Vijestima od 26. maja 2007. Kneževićeva supruga svedoči o nasilju koje je doživela od muža. Ona tvrdi da se sa Kneževićem dogovorila o sporazumnom razvodu, a da je posle toga on počeo da joj šalje preteće poruke, podneo krivičnu prijavu protiv nje i da je ona od straha pokrenula sudski proces u Podgorici. Policija je reagujući po odluci suda, Kneževićevo dvoje dece deportovala do granice sa Hrvatskom. Tamo ih je Knežević preuzeo. Njegova supruga Olja je pošla sa decom, a kako je Vijestima rekla, nakon prelaska granice, Ratko Knežević joj je oduzeo pasoš.

Kneževićeva tašta Ljiljana Raičević optužila je advokata svog zeta da je sve “organizovao i platio, zbog čega je porodica gotovo sigurna da u cijelom slučaju ima korupcije”. Njena kćerka, kako je kazala, juče je “pretrpjela nervni slom, a država je nije zaštitila od nasilnika”. Prijatelji Ljiljane Raičević smatraju da je glavni razlog što je ona otvorila „Sigurnu žensku kuću” u Podgorici, koja pomaže ženama žrtvama torture, činjenica da je i njena ćerka godinama žrtva porodičnog nasilja.

PREDSEDNIČKA KANDIDATURA – JOŠ JEDNA KNEŽEVIĆEVA PREVARA: Karakter Ratka Kneževića možda najbolje ilustruje rečenica koju je, na pitanje da opiše sebe, izgovorio novinaru beogradskog NIN-a u intervjuu (28.02.1997): „Neukusno je o sebi govoriti, naročito kada se to mora u superlativima – a ja sam čovjek od ukusa!”

 

Mnogo sam lijep i pametan: Ratko Knežević, čovjek od ukusa 

Sa ovako fenomenalnim mišljenjem o sebi Ratko Knežević je došao do zaključka da bi on bio odličan kandidat za predsednika Crne Gore. U razgovoru za dnevni list „Ekspres” (12. 08. 2002.) Knežević samouvereno kaže: „Nemam više dileme! Sigurno ću se kandidovati” i dodaje „Sva istraživanja javnog mnjenja, koja od februara pravimo jednom mesečno, pokazuju rast moje popularnosti… ” Knežević je tvrdio da je njegova popularnost toliko porasla da je gotovo sigurni pobednik. Koliko je Ratko Knežević zavaravao sebe i umišljao da ima velike šanse na predsedničkim izborima, dokazuju i oglasi koje je redovno objavljivao u podgoričkim i beogradskim listovima, prikazujući sebe kao poslovnog čoveka i savršenog kandidata za predsednika Crne Gore.

Od Kneževićeve kandidature, naravno, nije bilo na kraju ništa. Njemu bliski ljudi uverili su ga da bi to bila neviđena blamaža, da ne poseduje nikakvu političku podrška i da bi pokušajem da odmeri snage na izborima postao samo tema za sprdnju po Crnoj Gori.

Međutim, kako je umislio da ima velike šanse na izborima, Ratko Knežević se opasno pripremao za učešće na predsedničkim izborima. Mediji („Borba”, 29. jul 2003.) su izveštavali da je je sklopio ugovor sa vašingtonskom agencijom „BGR”, da mu vodi „američki” deo predsedničke kampanje. Knežević se potom dao u potragu za novcem koji je tražio od raznih američkih fondacija. Obećavajući svima brda i doline, uspeo je da obezbedi dva miliona dolara, međutim taj novac nikada namenski nije iskorišćen. Predsedničke kampanje nije bilo ni u Crnoj Gori, ni u Americi! Knežević je pokupio pare i napustio SAD! Tako je propao posao agenciji BGR, ali to nije jedini njihov gubitak. Knežević je ovoj kancelariji ostavio troškove u iznosu od 60 000 dolara. Taj novac je Knežević utrošio na telefone, skupe hotele, avio karte… Kada su u kanceraliji shvatili da su opljačkani, već je bilo kasno. Knežević se, po svom običaju, izgubio ostavljajući za sobom dugove.

Nakon neuspešnog pokušaja da sebe lansira na mesto predsednika Crne Gore, a to je nekako koincidiralo i sa pojavom sve više podataka koji su otkrivali Kneževićeve i Pukanićeve veze sa mafijaškim bosom Hrvojem Pe-tračem, Ratko Knežević je nestao iz javnosti.

Hrvatski zaštitnici i veze Ratka Kneževića su gotovo u potpunosti nestali: Hrvoje Petrač se nalazi u zatvoru, šef hrvatske kontra-obaveštajne službe Franjo Turek je smenjen, Vilijam Montgomeri proteran iz diplomatije, Ivo Pukanić mrtav. Ni posao Kneževiću ne ide dobro – u Velikoj Britaniji gde živi, ne ostvaruje prihode, firma mu je ugašena. Po starom receptu, kao i u prethodnim situacijama Knežević traži nove „gazde”. Ovaj put će pokušati da se preporuči srpskim vlastima, kojima, iz političkih razloga – pre svega zbog činjenice da je Crna Gora, uprkos mešetarenju Srbije i srpskih političara, samostalna država – odgovara da stalno „podgrejevaju” priču o švercu cigareta i navodnoj umešanosti Mila Đuka-novića u razne kriminalne delatnosti.

 

Kneževićev zaštitnik: Franjo Turek
 


OSAM GODINA KASNIJE, PONOVO SVE ISTO: Tako se, osam godina nakon lansiranja “duhanske afere”, Ratko Knežević, jula meseca 2009, ponovo pojavljuje u medijima, ničim izazvan ili prozvan, bez jasnog povoda ili svrhe, počinje da iznosi najteže optužbe na račun Mila ĐukanovićaStanka Subotića. Knežević je najpre na stranicama crnogorskih „Vijesti” (20. 7. 2009) a nekoliko dana kasnije i u beogradskom „Blicu” (12. 8. 2009) Đukanovića i Subotića optužio za najteža krivična dela: naručivanje ubistava, organizaciju krijumčarenja duvana, zloupotrebu položaja, čak i pripremu ubistva predsednika Srbije Borisa Tadića. Podgoričke „Vijesti” objavljivale su ovaj intervju u nastavcima. Intervju je potpisala Mila Radulović, nekadašnji beogradski novinar, čija je rođena sestra Dragana Manojlović najpre iz Crne Gore u listu „Dan” tokom 2001. i 2002. pisala udarne tekstove o „duhanskoj aferi”, a kasnije u beogradskom tabloidu „Kurir” predvodila kampanju rušenja optužnice protiv ubica premijera Đinđića.

Beogradski mediji, posebno oni pod uticajem vladajuće Demokratske stranke, preneli su intervju ne upuštajući se u utvrđivanje istinitosti optužbi koje je izrekao Knežević, pa čak ni u proveravanje lako proverljivih činjenica. Posebnu medijsku logističku podršku Knežević je imao iz vladajućih krugova, najpre onih bliskih Demokratskoj stranci, bez obzira što je u „Duhanskoj aferi” tokom 2001. i 2002. godine tadašnji predsednik ove stranke Zoran Đinđić, bio meta hajke koju su protiv njega vodiliRatko KneževićIvo Pukanić

 

  1. Komentiraj

VAŠ KOMENTAR:

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s